Čelik je s razlogom najpraktičniji materijal za pravljenje satova. Ova legura gvožđa i ugljenika ima idealne karakteristike, neverovatan raspon i fleksibilnost osobina uz pomoć legiranja, termičke obrade i plastične prerade.
Cena proizvodnje je relativno niska, pogotovo ako ga uporedimo sa plemenitim metalima, što ga čini najčešće korišćenim metalnim materijalom u časovničarskoj industriji.
Čelik u industriji satova
Industrijski standard kada su u pitanju satovi jeste svima nama dobro poznati tip čelika sa oznakom 316L. Tvrdoća tipičnog nerđajućeg čelika 316L, koji se koristi na većini satova je oko 200 HV – tvrdoća prema Vikersovoj skali.
Čuveni 904L koji koristi Rolex je sjajniji, otporniji na rđu, i oko tri puta skuplji od 316L. Rolex ide toliko daleko da kaže da je taj njihov čelik 904L zapravo plemeniti metal... ali to je ipak samo čelik, i zbog niže koncentracije ugljenika je mekši od većine tipova čelika. Njegova tvrdoća je oko 180 HV.
 |
| Suptilne razlike u boji čelika dve ikone Rolex sa 904L i Omega sa 316L čelikom |
Kad smo već krenuli, pomenuću još neke tipove čelika, kao npr. HI80, koji koristi Sinn, čija tvrdoća dostiže 300 HV. Ta tvrdoća bi postidela mnoge proizvođače u svetu, ali Sinn dodatno ojačava čelik svojom tagiment tehnologijom, pa su njihovi satovi otporni na ogrebotine do 1.200 HV! To je tvrdoća koja je u rangu otporne keramike u časovničarskoj industriji.
Sada kada znate o kakvim vrednostima govorimo, red je da predstavim nešto što je Orient proizveo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Volfram, neuništivi materijal
Priča nas vodi na drugu stranu planete. Godine 1962. Rado je predstavio Diastar, prvi svetski sat otporan na ogrebotine. Konceptu je trebalo nekoliko godina da stekne popularnost, ali kada je uspeo, naterao je druge proizvođače satova da ih slede. Orient je bio jedan od brendova koji je isplanirao da napravi takav sat, i u tome je više nego uspeo.
 |
| Odgovor na Rado Diastar, Orient ChronoAce |
Orient je koristio volfram karbid. Dobijeni materijal je izuzetno tvrd, čak 2.600 HV, i generalno se smatra najtvrđim materijalom koji se može koristiti u industriji nakita i satova. Isključujući, naravno, drago kamenje, jer su safir i dijamant tvrđi.
Orient je proizveo nekoliko satova otpornih na ogrebotine kasnih šezdesetih, uglavnom Deluxe i ChronoAce modele, koji su i nekada koštali nešto više u katalogu, a danas su izuzetno retki i traženi, ne samo zbog zanimljivog metala, već i fanki retro dizajna.
 |
| Čuveni okrugli Orient ChronoAce, nikad poliran i sa originalnom narukvicom |
Mnogi Orient satovi otporni na ogrebotine imali su šestougaonu pozadinu kućišta – koja podseća na heksagonalnu strukturu kristala volfram karbida. Ironično, poleđine kućišta su bile napravljene od čelika, i bivale su izgrebane...
Volfram karbid, ipak, ima svoja ograničenja. Gustina mu je gotovo dvostruko veća od čelika, a samim tim i težina. Krtiji je od čelika, što je potencijalno veliki problem. Većina ljudi bi radije da im sat bude izgreban kada ga udare u kvaku na vratima nego da se razbije. Volfram karbid je takođe veoma težak za mašinsku obradu, a posebno je težak za oblikovanje u složenije oblike.
 |
| Zbog krtosti volfram karbida, Orient satovi nisu imali delove koji štrče, poput držača narukvice. |
Zbog toga, svi Orient satovi napravljeni od ove supertvrde legure su prostijih kružnih oblika kućišta bez ušica.
Orient Superhard Stainless Steel
Okruglasti ili burasti oblici kućišta od volfram karbida meni nisu bili ružni, a mnogi od njih su bili apsolutno lepi mnogima. Međutim, cena i složenost njihove proizvodnje bili su značajna prepreka za Orient. Pored toga, bilo je jednostavno nemoguće napraviti složenije i zanimljive oblike kućišta, ili dodavati komplikacije u vidu rotirajućih okvira, itd.
Zbog svega toga, Orient je odbacio opciju karbida u korist očvršćavanja nerđajućeg čelika raznim premazima.
Brend iz Japana je razvio tzv. Superhard Stainless Steel, sraćeno SSS ili u prevodu supertvrdi nerđajući čelik. Kompanija je tvrdila da je površinska tvrdoća 1.000 HV, što je veoma respektabilna vrednost i danas, a ne davnih sedamdesetih godina. Sa ovim materijalom, Orient je proizvodio složenije oblike kućišta a da pritom održava sličnu mašinsku obradu kao kod običnog čelika.
 |
| Orient SSS iz sedamdesetih, nema sjaj volfram karbida, ali nema ni ogrebotine |
Još jedna prednost SSS modela bila je to što je bila omogućena vizuelno bolja integracija narukvice sa kućištem sata. Pošto volfram karbid čelik nije mogao da se koristi za pravljenje narukvica, postojale su vidne razlike u boji i sjaju dva različita materijala.
Početkom osamdesetih, Orient je polako odustajao od ideje za supertvrdim materijalima, i SSS modeli su nestali.
Danas ih možete ponekad naći u prodaji kao polovne, fino očuvane, vintidž modele.
Srdačan pozdrav,
Ivan R.
岩
Нема коментара:
Постави коментар