Da li radio-kontrolisani satovi mogu da se koriste u svemiru?

 

Radio-kontrolisani sat, koji se često kolokvijalno, i pomalo netačno, naziva atomski sat, vrsta je kvarcnog sata koji se automatski sinhronizuje sa vremenskim kodom koji prenosi radio-predajnik povezan na vremenski standard kao što je pravi atomski sat. 

Prosto rečeno, pravi atomski sat je jako komplikovan i skup da bi se nosio na ručnom zglobu, ali je moguće konstruisati antenu unutar kućišta ručnog sata koja prima radio-signal sa tačnim vremenom.

 

Kako radio-kontrolisani sat radi?

Vreme, datum, letnje računanje vremena i godina na radio-kontrolisanom satu se sinhronizuju pomoću radio-signala niske frekvencije, na osnovu kojih se sat automatski podešava. Obično sat uspostavlja kontakt sa atomskom vremenskom stanicom noću kako bi se osiguralo da sat ne ometa druge kućne aparate koji koriste radio-talase. Sat hvata signal od najbližeg predajnika u krugu od približno 500–1500 kilometara. 

Za Srbiju, ovo je stanica DCF77 u Majnflingenu, u Nemačkoj. Postoji još pet stanica širom sveta: u Velikoj Britaniji, SAD, Kini i dve u Japanu. Sa dve atomske vremenske stanice, Evropa je dobro pokrivena, međutim, neki delovi Azije, Amerike, cela Afrika i Australija nemaju mogućnosti da koriste funkcije ovih satova.

 

Predajnici atomskih vremenskih stanica u Evropi
i pokrivenost signalom

Iz ličnog iskustva znam da moji satovi hvataju signal negde između 4 i 5 sati ujutru, i da retko kada promaše signal, što nije nemoguće s obzirom na to da je stanica u Nemačkoj prilično daleko. 

S tim u vezi, u Grčkoj satovi ne hvataju signal, jer su sve atomske stanice dalje od krajnjeg dometa od 1.500 km, što sam, takođe, lično potvrdio. Postavlja se onda pitanje – da li ovi satovi mogu da primaju signal u svemiru, na Međunarodnoj svemirskoj stanici, gde astronauti borave po nekoliko meseci u jednoj rotaciji?

Radio signal u svemiru

Možda vas neće iznenaditi, ali atomski satovi su već u upotrebi u svemiru.

Danas se kroz svemir krećemo koristeći džinovske radio-antene na Zemlji za slanje signala svemirskim letelicama, koje zatim te signale šalju nazad. Atomski satovi na Zemlji mere vreme potrebno signalu za ovo dvosmerno putovanje. Tek tada ljudski navigatori na Zemlji mogu da koriste velike antene da kažu letelici gde se nalazi i kuda da ide. Po sličnom principu funkcioniše i GPS.

Dakle, svemirske letelice, sonde, sateliti i stanice su već opremljene radio-prijemnikom koji, između ostalog, prima tačno atomsko vreme sa Zemlje. Preciznost merenja i navigacija zavise od toga, pa je logično da nikakvih propusta ne sme da bude.

Postavlja se samo pitanje da li radio-kontrolisani satovi mogu da prime taj signal i sinhronizuju vreme?

Odgovor je i da i ne. Tehnički, sat bi mogao da primi signal, ali je antena previše mala i slaba da bi mogla da uhvati taj signal sa Zemlje. Međutim, NASA ima nov projekat. U skoroj budućnosti Međunarodna svemirska stanica će biti opremljena sopstvenim atomskim satom, koji bi slao signal drugim letelicama, slično kako to rade stanice na Zemlji. 

Ako je sat dovoljno blizu... onda bi trebalo da se sinhronizuje na isti način kao što to radi na Zemlji. Tačnije, svi radio-kontrolisani satovi unutar stanice će moći da se sinhronizuju.

 

Još jedan NASA Casio G-Shock

 

Ne treba zaboraviti i jednu činjenicu, a to je da su kvarcni satovi prilično tačni i bez radio-kontole vremena, i kao takvi mogu da rade u svemiru. Možda neće biti precizni u okvirima +/- 1 sekunde na svakih 100 miliona godina, ali svakako imaju prednosti u odnosu na mehaničke.

Pošto radio-kontrolisani satovi već rade u zonama gde nema signala, kao obični kvarcni satovi, pa, ako se nađete u svemiru, nemate čega da se bojite.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.
岩

Japanski svemirski satovi

 

 

Iskusniji kolekcionari kupuju satove smisleno. Njihova kolekcija ima priču...

Jedna takva priča je istorijski vrlo bitna za ljudsku civilizaciju. Govorim o osvajanju svemira. Časovničarstvo i putovanje u zvezdana prostranstva idu ruku pod ruku. Astronauti su morali da imaju precizne merne instrumente kako bi sinhronizovali vreme sa bazom na Zemlji, ali i da bi proračunavali brzinu i vreme paljenja motora, količine kiseonika, i obavljali razna druga, nimalo prosta matematička računanja.

Naravno, svima je poznata priča o čuvenom satu koji je bio na Mesecu – Omega Speedmaster Moon Watch. No, takav sat je mnogima daleko izvan kupovnih mogućnosti. Kako Japanci proizvode dobre, a pristupačnije modele, logično je da su neki astronauti odabrali japanske satove za svoje svemirske misije. Ovo je tekst o njima.

 

Prvi i najpoznatiji

Ni ovaj sat nije potrebno posebno predstavljati, reč je o modelu 6139-6005, koji nosi nadimak po astronautu koji ga je nosio – Pogue!

 

Prvi automatski hronograf u svemiru Seiko Pogue;
Omega je imala manuelni mehanizam.

 

Kao prvi automatski sat koji je leteo van Zemljine atmosfere, Seiko Pogue je obavezan časovnik u kolekciji koja za temu ima satove koji su bili deo istorije.

Model 6139-6005 nije bio predviđen za kosmičke letove, niti je Seiko dobio dozvolu agencije NASA da bude zvanični časovnik za kosmonaute, ali se igrom slučaja ipak našao na zglobu pukovnika Pouga.

 

Na fotografiji se vidi pukovnik Poug pred polazak na misiju,
a na zglobu se jasno vidi zlatni cifer Seiko 6139-6005

 

Stranice istorije su ispisane, a model 6139-6005 je dobio nov nadimak i postao Seiko Pogue.

Pošto se model više ne proizvodi i sve ih je manje u svetu, a ima toliko značajnu istorijsku ulogu, Seiko Pogue zna da bude skup. Najčešće cene idu severno od 1.000 evra za vrlo očuvane modele, ali ako se potrudite da pronađete nešto kasnije verzije sa nešto drugačijim tekstom na zlatnom cifarniku, onda ga možete pronaći i za duplo jeftinije.

 

Seiko 6139-6002, poznatiji i kao Aussie Pogue,
nema oznaku vodootpornosti na poziciji devet sati.

Još jedan svemirski Seiko?

Čini se da Pogue nije jedini Seiko koji je bio u svemiru. Dok zlatni hronograf nije bio atestiran za letove, ovaj model jeste. Uz dozvolu Evropske svemirske agencije ESA, astronauti su nosili model A829-A6019.

 

Seiko A829-A6019,
digitalni model koji okretanjem okvira menja funkcije

Digitalni displej, pregršt funkcija i solidna otpornost na spoljašnje uticaje i šokove su doprineli da se kvarcni satovi sve više koriste umesto mehaničkih. Najveća prednost kvarcnih satova jeste preciznost. 

 

Nemački astronaut na levoj ruci nosi Sinn,
a na desnoj Seiko A829-A6019, kao i njegov kolega.

 

Bivši astronaut ESA belgijske nacionalnosti Vubo Okels (Wubbo Ockels) otkrio je da je Seiko A829-A6019 odabralo nekoliko astronauta i da su on i mnoge kolege dogovorili lep ugovor o nabavci ovog specifičnog tipa satova. 

Ovaj Seiko model koji koriste ESA astronauti je teško nabaviti na tržištu polovnih. Samo nekoliko primeraka ikada je ponuđeno na internet stranicama i aukcijama. Očekujte prilično visoku cenu ako ga nađete.

 

Moderni astronauti

Danas je druga priča. Astronauti mogu da nose bilo koji sat na ruci, samo da ga prethodno odobri NASA. Mehanički satovi nemaju preciznost koju imaju kvarcni satovi, koji pritom nude i bolju otpornost na razne spoljašnje uticaje, poput magnetizma, pritiska i raznih udaraca.

Ono što Casio može da isporuči po pitanju otpornosti i pouzdanosti za relativno nisku cenu, retko koji brend može. Zato ne čudi da mnogi kosmonauti biraju upravo nadaleko poznate robustne modele iz linije G-Shock.

Za kolekconare koji ne mogu ili ne žele da potroše mnogo novca za delić istorije, postoji jedan sat koji NASA još uvek odobrava za letove u svemir, koji je često viđen na rukama astronauta... mislim, naravno, na Casio G-Shock DW-5600e.

 

Casio G-Shock DW5600e na ruci astronauta
američke svemirske agencije NASA

 

Ovaj model je zaista najpristupačniji svemirski sat koji možete da kupite, a moguće je da je i najizdržljiviji. Čitljiv je, jer nema mnogo pokretnih delova koji mogu otpasti usled udarca, nema kazaljke i zupčanike koji se mogu namagnetisati. Svetli u mraku bolje nego bilo šta što analogni mehanički sat može da ponudi. Lagan je do te mere da ga nećete osetiti na ruci, i sve to za cenu ispod 100 evra.

 

Casio G-Shock DW5600e

 

Verovatno ste znali za Casio + NASA ograničena izdanja koja su predstavljena poslednjih godina, o kojima sam i pisao. Ti modeli nisu slučajno imali NASA oznaku, oni su slavili saradnju ove dve kompanije.

To su, takođe, bile razne varijacije drugih boja modela DW-5600e, ali i drugih modela koji su leteli u svemir. Istina, NASA je tiho odobrila nekoliko G-Shock satova, ali je bilo malo ili nimalo pompe oko ovih odobrenja. Mnogi su za to saznali sa nekoliko fotografija određenih astronauta koji lebde u nultoj gravitaciji i nose ove modele.

 

Pet zvanično odobrenih G-Shock modela za svemirske letove

 

Najjeftiniji svemirski sat!

Mnoge će iznenaditi da NASA nije odobrila samo G-Shock satove, već i jedan krajnje običan Casio časovnik. 

Zvanično, to je sat koji se koristi tokom treninga i priprema za let, međutim, još jednom su slike otkrile da se Casio MRW-200H vinuo u zvezdana prostranstva.

 

Casio MRW-200H, najpristupačniji svemirac

 

U pitanju je program WB-57 High Altitude Research, koji se koristi kao naučna platforma za istraživanje uticaja nulte gravitacije na pilote i astronaute, i svi učesnici programa su opremljeni Casio MRW-200H satovima. Mnogi se odluče da ih nose i na duže misije u svemiru.

 

Američki astronauti nose Casio MRW-200H
sa spoljne strane odela.

Zanimljivo je da se ovi satovi mogu pronaći bilo gde u svetu po ceni od 20 do 30 evra, a neretko i manje. Očigledno je da je kvalitet modela zadovoljavajuć, a cena ga čini pristupačnim i lako zamenjivim.

... i to je dovoljno.

 

Metod pričvršćivanja sata za kosmičko odelo,
originalni gumeni kaiš, nije dovoljno dugačak

 

Spisak satova koje su astronauti nosili u svoje svemirske misije je podugačak, a tek nekoliko ih je iz Japana. Da li će im se nekad u budućnosti još neki japanski časovnik pridružiti, vreme će pokazati...

 

Slika modela MRW-200H, izbliza

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Baš-čelik i jedan Orient

 

Čelik je s razlogom najpraktičniji materijal za pravljenje satova. Ova legura gvožđa i ugljenika ima idealne karakteristike, neverovatan raspon i fleksibilnost osobina uz pomoć legiranja, termičke obrade i plastične prerade. 

Cena proizvodnje je relativno niska, pogotovo ako ga uporedimo sa plemenitim metalima, što ga čini najčešće korišćenim metalnim materijalom u časovničarskoj industriji.

 

Čelik u industriji satova

Industrijski standard kada su u pitanju satovi jeste svima nama dobro poznati tip čelika sa oznakom 316L. Tvrdoća tipičnog nerđajućeg čelika 316L, koji se koristi na većini satova je oko 200 HV – tvrdoća prema Vikersovoj skali. 

Čuveni 904L koji koristi Rolex je sjajniji, otporniji na rđu, i oko tri puta skuplji od 316L. Rolex ide toliko daleko da kaže da je taj njihov čelik 904L zapravo plemeniti metal... ali to je ipak samo čelik, i zbog niže koncentracije ugljenika je mekši od većine tipova čelika. Njegova tvrdoća je oko 180 HV.

 

Suptilne razlike u boji čelika dve ikone
Rolex sa 904L i Omega sa 316L čelikom

 

Kad smo već krenuli, pomenuću još neke tipove čelika, kao npr. HI80, koji koristi Sinn, čija tvrdoća dostiže 300 HV. Ta tvrdoća bi postidela mnoge proizvođače u svetu, ali Sinn dodatno ojačava čelik svojom tagiment tehnologijom, pa su njihovi satovi otporni na ogrebotine do 1.200 HV! To je tvrdoća koja je u rangu otporne keramike u časovničarskoj industriji.

Sada kada znate o kakvim vrednostima govorimo, red je da predstavim nešto što je Orient proizveo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

 

Volfram, neuništivi materijal

Priča nas vodi na drugu stranu planete. Godine 1962. Rado je predstavio Diastar, prvi svetski sat otporan na ogrebotine. Konceptu je trebalo nekoliko godina da stekne popularnost, ali kada je uspeo, naterao je druge proizvođače satova da ih slede. Orient je bio jedan od brendova koji je isplanirao da napravi takav sat, i u tome je više nego uspeo. 

 

Odgovor na Rado Diastar,
Orient ChronoAce

 

Orient je koristio volfram karbid. Dobijeni materijal je izuzetno tvrd, čak 2.600 HV, i generalno se smatra najtvrđim materijalom koji se može koristiti u industriji nakita i satova. Isključujući, naravno, drago kamenje, jer su safir i dijamant tvrđi.

Orient je proizveo nekoliko satova otpornih na ogrebotine kasnih šezdesetih, uglavnom Deluxe i ChronoAce modele, koji su i nekada koštali nešto više u katalogu, a danas su izuzetno retki i traženi, ne samo zbog zanimljivog metala, već i fanki retro dizajna. 

 

Čuveni okrugli Orient ChronoAce,
nikad poliran i sa originalnom narukvicom

 

Mnogi Orient satovi otporni na ogrebotine imali su šestougaonu pozadinu kućišta – koja podseća na heksagonalnu strukturu kristala volfram karbida. Ironično, poleđine kućišta su bile napravljene od čelika, i bivale su izgrebane...

Volfram karbid, ipak, ima svoja ograničenja. Gustina mu je gotovo dvostruko veća od čelika, a samim tim i težina. Krtiji je od čelika, što je potencijalno veliki problem. Većina ljudi bi radije da im sat bude izgreban kada ga udare u kvaku na vratima nego da se razbije. Volfram karbid je takođe veoma težak za mašinsku obradu, a posebno je težak za oblikovanje u složenije oblike. 

 

Zbog krtosti volfram karbida, Orient satovi
nisu imali delove koji štrče, poput držača narukvice.

Zbog toga, svi Orient satovi napravljeni od ove supertvrde legure su prostijih kružnih oblika kućišta bez ušica.

 

Orient Superhard Stainless Steel

Okruglasti ili burasti oblici kućišta od volfram karbida meni nisu bili ružni, a mnogi od njih su bili apsolutno lepi mnogima. Međutim, cena i složenost njihove proizvodnje bili su značajna prepreka za Orient. Pored toga, bilo je jednostavno nemoguće napraviti složenije i zanimljive oblike kućišta, ili dodavati komplikacije u vidu rotirajućih okvira, itd. 

Zbog svega toga, Orient je odbacio opciju karbida u korist očvršćavanja nerđajućeg čelika raznim premazima. 

Brend iz Japana je razvio tzv. Superhard Stainless Steel, sraćeno SSS ili u prevodu supertvrdi nerđajući čelik. Kompanija je tvrdila da je površinska tvrdoća 1.000 HV, što je veoma respektabilna vrednost i danas, a ne davnih sedamdesetih godina. Sa ovim materijalom, Orient je proizvodio složenije oblike kućišta a da pritom održava sličnu mašinsku obradu kao kod običnog čelika.

 

Orient SSS iz sedamdesetih,
nema sjaj volfram karbida, ali nema ni ogrebotine

 

Još jedna prednost SSS modela bila je to što je bila omogućena vizuelno bolja integracija narukvice sa kućištem sata. Pošto volfram karbid čelik nije mogao da se koristi za pravljenje narukvica, postojale su vidne razlike u boji i sjaju dva različita materijala.

Početkom osamdesetih, Orient je polako odustajao od ideje za supertvrdim materijalima, i SSS modeli su nestali.  

Danas ih možete ponekad naći u prodaji kao polovne, fino očuvane, vintidž modele.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Nekoliko dobrih razloga da se nosi kvarcni sat

 

Mnogi kolekcionari i ljubitelji satova osećaju divljenje prema mehaničkim satovima i pokazuju veliko poštovanje prema majstorima časovničarima koji sastavljaju ove dragulje precizne mehanike. S druge strane, velika većina njih potpuno ignoriše kvarcne satove, kao nešto što je sastavljeno na pokretnoj traci, bez upotrebe veštih ruku majstora... nešto bez duše.

Jedni su mišljenja da je pojava kvarcnih satova bila najpogubniji događaj koji je ikada zadesio proizvodnju mehaničkih satova, egzistencijalna pretnja koja je skoro srušila industriju satova kakvu poznajemo. 

 

Seiko Astron, sat koji je doneo kvarcnu revoluciju

 

Drugi znaju da je pronalazak kvarcnog sata bio među najznačajnijim dostignućima u istoriji merenja vremena i doneo je pristupačne ručne satove masama na način koji nikada ranije nije viđen. Ovo su dva glavna pravca razmišljanja o tome šta je kvarcni sat značio za istoriju časovničarstva, i oba su, u suštini, tačna. 

Kao neko kome su satovi pasija duži niz godina, i ja se divim zanatskoj izradi mehaničkih časovnika, sastavljenih od mnoštva metalnih delova, mostova, opruga i zupčanika, koji bez elektronskog izvora energije rade i pokazuju tačno vreme. Međutim, mislim da kvarcni satovi zaslužuju pažnju, a evo i nekoliko razloga zašto:

 

Preciznost – mehanici nedostižna

Jedna od glavnih prodajnih tačaka kvarcnog sata pre nekoliko decenija, kada je prvi put izmišljen, bila je koliko je tačan. Savremeni kvarcni sat je precizniji na mesečnom nivou nego što je mehanički na dnevnom! Razlog za ovo tehničko dostignuće leži u tome što se elektronsko merenje vremena sastoji od integrisanog kola i oscilirajućeg kvarcnog kristala.

Hronografi su precizni merni instrumenti,
a kvarcni hronografi su još precizniji!

Ove komponente ne samo da su tačne, već se takođe mogu proizvoditi jeftino, tako da će svaki kvarcni sat imati gotovo identičnu preciznost.

A ako +/-10 sekundi mesečno nije dovoljno, postoji mnogo drugih opcija kvarcnih satova, kao što je Bulova Precisionist, koji pruža preciznost od +/-10 sekundi godišnje. Tu je i sat sinhronizovan sa atomskim satom koji će resetovati vreme na atomski sat svake noći – tako da možete biti sigurni da je vaš sat uvek ispravan u sekundu narednih deset miliona godina... ako zatreba.

Cena – mnogima najbitnija stavka

Kvarcni satovi su generalno znatno jeftiniji za kupovinu. Razlog je taj što mehanički satovi zahtevaju skuplji proizvodni proces u poređenju sa njihovim kvarcnim kolegama. Imaju mnoštvo različitih delova koji moraju biti napravljeni prema strogim specifikacijama, jer i najmanja odstupanja prilikom sklapanja remete rad i preciznost.

S druge strane, u kvarcni mehanizam zaista ne ide mnogo komponenti, što rezultira nižom maloprodajnom cenom za većinu kvarcnih satova. To je razlog zašto su svi jeftiniji satovi koje vidite u prodavnicama kvarcni. To je takođe razlog zašto ćete videti neslaganje u ceni između kvarcne i mehaničke verzije istog sata. 

 

Neki kvarcni satovi nisu baš ni jeftini, ni loši
Casio Oceanus T200S

 

Ne samo da su jeftiniji za kupovinu, već su i značajno jeftiniji za održavanje. Servisiranje mehaničkih satova se vremenom zaista povećava i može na kraju biti prilično skupo. Uz kvarcne satove, možete kupiti novu bateriju svakih nekoliko godina. Ili to, ili možete jednostavno kupiti potpuno novi sat... iako ne podržavam tu vrstu potrošačkog mentaliteta.

 

Praktičnost – dobar razlog kao i svaki drugi

Pored toga što su veoma precizni, što umanjuje ponekad dosadno štelovanje, ovi satovi imaju rezervu snage koja bukvalno traje godinama. Praktično – koliko god traje baterija, jeftina dve do tri godine, skuplja duže, a solarne baterije traju bar deset, a češće i duplo duže.

Tako da, kada jednom podesite sat na odgovarajući datum i vreme, retko ćete morati ponovo da ga dodirnete. Sat možete ostaviti u fioci, pokupiti mesecima kasnije, a on će i dalje precizno raditi, spreman za nošenje.

 

Štelovanje sata sa više komplikacija može da bude
naporan proces, a kod kvarcnog se to retko radi.

 

Ovo čini sat mnogo lakšim za upotrebu u poređenju sa drugim tipovima, koje može biti prilično teško koristiti. Automatski sat nije tako jednostavan jer uključuje određeno znanje o mehanizmu sata, postoje opruge i namotaji koje treba uzeti u obzir. Previše ljudi sam upoznao koji su uspeli da pokvare skupocene mehaničke satove nepažnjom. Ali sa kvarcnim satom – sve je tako jednostavno da čak i deca mogu da ga koriste.

 

Otpornost – kao tenk

Ako se bavite težim fizičkim poslom ili samo volite da udarate svoje satove (svašta sam viđao), onda je vredno napomenuti da su kvarcni mehanizmi često izdržljiviji od mehaničkih satova. 

Zbog nedostatka složenosti, oni mogu da podnesu udare bez mnogo muke; ne postoji ništa što će biti „izbačenoˮ unutar sata. 

 

G-Shock, gospodar među neuništivim satovima

 

A da ne govorimo o ultra otpornim, u normalnim uslovima praktično neuništivim G-Shock satovima, koji svoju izdržljivost delimično duguju kvarcnom mehanizmu.

Na kraju krajeva, ako i uništite pristupačan kvarcni sat, to nećete mnogo osetiti po džepu!

Razmislite o tome...

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Istorija ronilačkih satova

 

Toliko smo se navikli na moderne satove, napravljene od novih tehnološki superiornijih materijala, da je lako zaboraviti da su mehanički satovi po prirodi izuzetno krhki instrumenti. 

Tehnologija je napredovala, ali tokom većeg dela svoje istorije satovi su bili toliko nežni da je ismevana sama ideja da se sat nosi na ruci, umesto da bude bezbedno skriven u džepu prsluka.

Čak i do relativno skoro bilo je pametno skinuti sat kada perete ruke, a retkost je videti starinski sat bez bar nekoliko mrlja od korozije na čeličnoj konstrukciji. Međutim, sve to se promenilo!

 

Prvi koraci u vodootpornosti

Godine 1926. tehnologija otpornosti na vodu u satovima je napravila iskorak kada je osnivač brenda Rolex, Hans Vilsdorf, patentirao kućište tipa Oyster, koje je imalo i krunicu i poklopac kućišta na zašrafljivanje, što je danas sveprisutno među ronilačkim satovima i zbog kojih je ime Rolex prepoznatljivo širom sveta.

 

Prvi ručni sat koji je mogao da se pohvali vodootpornošću
Rolex Oyster Ultra Prima iz 1926. godine.

 

Međutim, to nije bio prvi vodootporan sat, kao što mnogi vole da insistiraju! Ručni sat da, ali istorija napora da se satovi koriste pod vodom stara je više od 300 godina i seže daleko u XVII vek. 

U XIX veku satovi otporni na vodu i prašinu su obično bili izuzetno limitirani modeli, napravljeni po meri i specifikacijama određenog kupca i bili su poznati kao satovi za istraživače. Ronioci sa prepoznatljivim bronzanim kacigama iz tog perioda ponekad su stavljali obične džepne satove na unutrašnju stranu svojih šlemova kako bi znali vreme provedeno pod vodom.

 

Schrader ronilačka kaciga od bronze
imala je dovoljno mesta unutra da se u nju stavi i džepni sat

 

Početkom XX veka vodootporni satovi su industrijski proizvedeni za vojnu i komercijalnu distribuciju. Kao i njihovi prethodnici, ronilački satovi sa početka XX veka razvijeni su kao odgovor na potrebe nekoliko različitih, ali povezanih grupa: istraživača, mornara i profesionalnih ronilaca. 

Bez obzira na originalnost modela Rolex Oyster, Vilsdorfova namera u kreiranju patentiranog kućišta nije bila da stvori ronilački sat. U ovom periodu govorimo samo o nešto otpornijim satovima na vodu, dok su pravi profesionalni ronilački satovi nastali nešto kasnije...

Prvi pravi ronilački satovi

Skok od vodootpornog sata, koji bi prkosio kiši i pranju ruku, do pravog sata za ronjenje, verovatno se može pripisati firmi čije je ime trebalo da bukvalno implicira poslednju reč u preciznosti – Omega. Godine 1932. predstavljen je model Omega Marine. 

 

Omega Marine iz 1932. godine,
po mnogima zapravo prvi ronilački sat na svetu

 

Bez ušrafljujuće krunice i rotirajućeg okvira sa minutnom skalom, može se diskutovati o tome da li je Omega Marine uopšte bio namenski napravljen ronilački sat u modernom smislu. Međutim, inženjeri su rešili pitanje vodootpornosti na način na koji nijedan drugi sat ranije nije uspeo. 

Model Marine je imao pravougaono kućište koje je moglo da se stavi u veće spoljno kućište, sa polugom koja bi stvorila hermetički zatvoren prostor između njih. 

 

Moderno reizdanje modela Marine

 

Marine je takođe imao safirno staklo, jedan od prvih satova koji je to imao. Testiran je na dubinama na koje nijedan sat nikada ranije nije bio odveden – 73 metra u Ženevskom jezeru, a zatim u komori pod pritiskom u laboratoriji u Nešatelu do pritiska koji odgovara dubini od 135 metara. Sve testove je prošao sa najboljim ocenama... osim jednog!

Omega Marine nije bio praktičan za upotrebu u mračnim dubinama ili mutnim vodama, jer nije imao luminescentne kazaljke i indekse. Zbog toga mnogi osporavaju da je bio pravi ronilački sat.

Ali jedan ronilački sat koji je bio predodređen da, nizom neverovatnih obrta sudbine, postane jedan od najpoznatijih na svetu, napravio je u samo nekoliko stotina primeraka u to vreme opskurni italijanski proizvođač pomorskih instrumenata – Panerai.

 

Originalan Panerai Radiomir, iz 1935. godine.
Za prepoznatljivo jastučasto kućište zaslužan je Rolex!

Originalni Radiomir nazvan je po svetlećem materijalu koji je roniocima dao šansu da čitaju brojčanik u mutnoj vodi ili tokom noćnih operacija. Prototip je napravljen 1935. godine, a do 1938. počela je puna proizvodnja.

Međutim, ono što je nedostajalo jeste mogućnost merenja vremena zarona, tačnije, Panerai nije imao rotirajući ronilački okvir. Na scenu stupaju dva poznata takmaca. Čuveni Blancpain i uvek pristuni Rolex.

 

Blancpain Fifty Fathoms,
legendarni ronilački sat sa svim modernim funkcijama

 

Godine 1952. komandant francuskih specijalnih snaga za borbene plivače dobio je zadatak da dizajnira namenski napravljen ronilački sat koji bi mogao da radi na dubini od 50 hvati, ili 91,44 metara, što se tada smatralo sigurnom granicom operativne dubine na kojoj ronilac udiše vazduh normalnog sastava.

Dok je odeljenje za istraživanje i razvoj Rolexa do tada očigledno imalo prototipove ronilačkih satova u pripremi, nije bilo komercijalno dostupnih satova koji bi odgovarali zahtevima francuskih specijalnih snaga, pa se francuski oficir našao u razgovoru sa Blancpain Raiville, u Švajcarskoj. 

 

Moderna verzija čuvenog Fifty Fathoms
Nema plastike, pardon, biokeramike....

 

Poznato je da je sat – zvanično nazvan Fifty Fathoms – nosio Žak Kusto u svom filmu The Silent World, koji je osvojio Zlatnu palmu 1956. godine. Sat su usvojile vojne jedinice širom sveta, uključujući i timove američke mornarice – Navy SEALS, ali se nikada nije u potpunosti uhvatio na civilnom tržištu onoliko kao Rolex Submariner. 

 

Prvi pravi ronilački sat koji je izbacio Rolex
Popularni Submariner! Mnogo je lepši bez Mercedes kazaljki!

 

Rolex je nudio još jednu ronilačku pogodnost. Narukvica je imala produžetak koji mu je omogućavao da lako menja veličinu kako bi pasovao direktno na zglob, ili preko rukava ronilačkog odela.

Zbog toga ga smatraju prvim ronilačkim satom ikada, iako za Blancpain na gumenom kašu stvarno nije bio problem da se stavi i preko rukava. 

Naravno, iste 1954. godine Panerai je predstavio i model pravljen za egipatsku vojsku, koji je takođe imao rotirajući okvir i ronilački produžetak narukvice... tako da je prilično teško reći koji je brend zapravo napravio prvi moderni sat namenjen ronjenju!

Ali, gde su bili japanski satovi!?

Prvi japanski ronilački satovi

Priču je započeo niko drugi do Seiko! Daleke 1965. godine, Seiko je predstavio svoj prvi, ujedno i prvi japanski ronilački sat. Sa automatskim mehanizmom i vodootpornošću do 150 metara, sat je dokazao svoju pouzdanost kada su ga koristili članovi japanske antarktičke istraživačke ekspedicije od 1966. do 1969. godine.

 

Prvi ronilački sat koji je Seiko predstavio 1965. godine
Poznat kao Seiko 62MAS

 

U to vreme, kada su navigaciona pomagala bila rudimentarna, precizan sat koji je mogao da se koristi u astronomskim posmatranjima u polarnim regionima bio je od vitalnog značaja i Seiko ronilački sat se pokazao kao dorastao izazovu tako što se dobro pokazao na svakoj ekspediciji. 

Značaj sata je, međutim, prevazišao zadovoljavanje potreba istraživača Antarktika. Kako je ronjenje u slobodno vreme postajalo sve popularnije, sat je naišao na naklonost sve šire javnosti i postavio Seiko na put kontinuiranog razvoja izdržljivih, tačnih i bezbednih ronilačkih satova koji se nastavlja do danas.

 

Najnovije i najvernije reizdanje modela
Seiko 62MAS, prečnika 38 mm.

 

Seiko je očigledno imao cilj da postane dominantan igrač na globalnoj sceni. A da bi to uradio, morao je da nadmaši Švajcarce, koji su bili lideri na terenu, tačnije, u ovom slučaju bili su lideri u vodi.

Godine 1967. Seiko je udvostručio vodootpornost svog ronilačkog sata i predstavio Seiko Diver's 300M 6215 sa ocenom dubine vode od 300 metara. Seiko je posebno postavio krunicu na navijanje na poziciju od četiri sata – prepoznatljivu dizajnersku osobinu koja se nastavlja i danas. 

Godinu dana kasnije, 1968, kompanija je lansirala Seiko Diver's 300M (6159-7001) sa mehanizmom visokog ritma koji radi na 36.000 bph. Imao je mehanizam koji se koristio u Grand Seiko satovima, i bio je izuzetno precizan. 

 

Seiko Diver's 300M, Cal. 6159-7001
Dizajn vam je sigurno poznat!

Ubrzo zatim, Seiko je dobio pismo od neimenovanog profesionalnog ronioca koje će promeniti tok ronilačkih satova kompanije. Ronilac je obavestio kompaniju da na dubinama većim od 300 metara Seiko ronilački satovi jednostavno nisu izdržali. Ili bi kristali iskočili zbog nakupljanja gasa helijuma tokom ronjenja sa zasićenjem ili bi se satovi pokvarili ako bi ih udarili. 

Seiko menadžerski tim je ovu prepisku shvatio veoma ozbiljno i kao rezultat toga, osnovao je novi tim za istraživanje i razvoj, na čelu sa inženjerom Ikuom Tokunagom, zaduženim da napravi pravi profesionalni sat za ronjenje koji bi mogao da izdrži pritiske izuzetnih morskih dubina.

Konačno, 1975. godine, Seiko je predstavio Professional Diver’s 600M (6159-022); revolucionarni ronilački sat sa čak dvadeset patentiranih inovacija!

 

Seiko Professional 600, Cal. 6159
Predak svih Tuna

 

Ne samo da je to bio prvi svetski sat za ronjenje od titanijuma vodootporan do 600 metara, već je bio i veoma dobro osvetljen luminescentnom bojom, imao je jaku antimagnetsku otpornost, kao i izvanrednu otpornost na udarce. Pored toga, takođe je predstavljen na prvom svetskom gumenom remenu u stilu harmonike kako bi se bolje prilagodio skupljanju i širenju ručnih zglobova!

Međutim, najizrazitiji deo Seikovog prvog profesionalnog ronioca 600M sata (koji je od milošte dobio nadimak Deda tuna) jeste dizajn kućišta. Jednodelno kućište je napravljeno od titanijuma, materijala koji je cenjen zbog svojih antikorozivnih svojstava i lakoće. Kućište je dodatno obavijeno spoljnom zaštitnom strukturom isečenom tako da se i dalje može okretati okvir i kristal je ugrađen u kućište zapečaćeno zaptivkom u obliku slova L. Svi ovi promišljeni detalji dizajna stvorili su kućište u koje helijum jednostavno nije mogao da prodre. 

 

Moderna reinpretacija Seiko Tune
ima moćnu vodootpornost od čak 1.000 metara

 

Stoga, modelu Professional 600 nije bio potreban ventil za oslobađanje helijuma koji se nalazi na drugim profesionalnim ronilačkim satovima kao što su Rolex Sea-Dweller i Omega PloProf. 

Ova kultna silueta kućišta utrla je put popularnosti budućih Seiko satova koji nose nadimak Tuna Can.

 

Legendarni ronilački satovi kompanije Seiko...

 

Danas se Seiko ne trudi toliko kao nekada. Pomalo je šteta, jer znamo šta taj japanski gigant može da uradi kada hoće. Pretpostavljamo da su se dokazali i zasitili, ali surfovanje na talasima stare slave ne može zavek da traje. 

 

... i njihovi naslednici iz Prospex serije

 

Međutim, kada bi mnogi ljubitelji satova pogledali malo dalje od mehaničkih ljubimaca koji mere vreme, videli bi da Seiko proizvodi zaista odlične, kvalitetne ručne kompjutere za ronjenje...

Danas, ipak, retko koji profesonalni ronilac nosi mehanički ručni sat, pa to treba imati na umu.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Da li se mehanički satovi prave ručno?

     Citiram većinu zaljubljenika u satove: Za razliku od kvarcnih satova, mehanički imaju dušu. Pravi ih majstor časovničar, služeći se tradicionalnom tehnikom proizvodnje. Nema mašina, robota, kompjutera... Nekada sam i ja delio ovo mišljenje. Međutim, to je mala zabluda.

    Iako je ovo nekada važilo kao sušta istina, danas i mehaničke satove mahom proizvode mašine, roboti i kompjuteri. Ipak, nije sve tako jednostavno.

 

    Pre nekoliko stotina godina, svaki deo sata pravljen je ručno. Vešte zanatlije bi mukotrpno isklesali svaku komponentu koristeći alate za časovničarstvo i ručne strugove, a zatim bi majstori časovničari ručno sastavljali ove komponente u jedan izuzetno skupocen sat. U ono vreme, jedan džepni sat bi mogao da košta koliko i kuća. Uostalom, to je i danas slučaj sa cenama nekih brendova...

    Danas se mnogi satovi i dalje delimično ručno izrađuju, ali potpuno ručno rađeni satovi skoro da i ne postoje. Izrada satova isključivo ručno jednostavno više ne služi ciljevima većine proizvođača satova. Fino napravljen mehanički sat kombinuje dva elementa: preciznu tehnologiju i atraktivan dizajn. Atraktivan dizajn je nešto što se sigurno još uvek može postići ručno rađenim materijalima. Međutim, hiperpreciznu tehnologiju koja se nalazi u najboljim vrhunskim satovima danas je skoro nemoguće postići korišćenjem samo ručnih alata.

    To i nije tako loše. Do pre sto godina sat koji radi u okviru od -10 do +15 sekundi na dan se smatrao veoma preciznim. Do pre pedeset godina retki su mogli da priušte preciznost u okviru COSC sertifikata od -4 do +6 sekundi na dan, a danas imamo Grand Seiko modele koji rade u okviru od -3 do +5 sekundi na dan, Rolex satove koji rade od -2 do +2, ili neku Omegu koja radi od 0 do +2 sekunde na dan. I sve to bez upotrebe čipova, radio-tranzistora ili neke druge moderne tehnologije koja poboljšava preciznost.

    Savremena tehnologija je, ipak, u velikoj meri uticala na današnje časovničarstvo. CAD, CAM i CNC tehnologija, posebno, gotovo je preuzela način na koji se dizajniraju satovi. Džepni sat švajcarske proizvodnje iz osamnaestog ili devetnaestog veka dizajnirao bi časovničar koji je svoje ideje nacrtao na papiru. Ali ručni sat iz 2023. godine verovatno je osmislio tim sastavljen od digitalnih dizajnera, časovničara, inženjera i programera.

 

Minase 7 Windows
moderan dizajn, moderne tehnologije, klasičan automatik

 

    Još jedan razlog zašto su mašinski napravljeni delovi postali toliko uobičajeni je novootkrivena važnost oznake in-house. Proizvođači satova i potrošači satova sada smatraju da je manufakturna proizvodnja prestižna i poželjna, tako da se sve više brendova prebacuje na vlastitu proizvodnju. Korišćenje više mašina jednostavno ima smisla za brend koji pokušava da stvori sat bez upotrebe delova sa strane, jer bi bilo potrebno celo jedno selo da se ručno napravi svaki deo visokokvalitetnog sata u razumnom vremenskom okviru. Ako bi brend satova želeo da ručno izradi svaki deo sata, morali bi da angažuju individualne zanatlije koji su se specijalizovali za ručnu izradu safirnih kristala, brojčanika, mehanizama ili delova mehanizama, okvira, narukvica od nerđajućeg čelika i desetina drugih komponenti satova. To je sve neisplativo danas...

 

     Šta danas znači izraz ručno rađeno?

     Mnogi moderni luksuzni satovi su opisani kao handmade, ali ovaj opis retko znači da je sat u potpunosti ručno rađen. Češće, to znači da je sat ručno sastavljen, ručno dovršen ili oboje.

    Da se vratim na citat s početka teksta i otkrijem da nisu samo mehanički satovi sastavljani i ukrašavani ručno. Neki kvarcni mehanizmi se, takođe,  ručno sastavljaju od mehanički obrađenih delova, i ručno se ukrašavaju i dovršavaju. Dakle, nemojte odmah uzimati zdravo za gotovo kada neko kaže da kvarcni satovi nemaju dušu jer ih sklapa robot... Pogledajte Grand Seiko 9F mehanizme, način proizvodnje gotovo liči na ono što Rolex radi sa svojim automatskim mehanizmima. 

 

Grand Seiko 9F kvarcni mehanizam,
ručno polirane ivice, ručno urađene šare i gravura logoa
i ručno brunirani – termički plavljeni šrafovi

   

    Ručna izrada delova za satove je retka u modernoj industriji, ali brojne kompanije za luksuzne satove koriste neke tehnike ručne izrade prilikom proizvodnje svojih satova. Uobičajeno je da brendovi luksuznih satova ručno sklapaju svoje modele, bilo delimično ili u potpunosti. Primeri brendova koji ručno sklapaju bar deo svojih časovnika su Rolex, Omega, Patek Philippe, Audemars Piguet, Breitling, Jaeger-LeCoultre, Longines, Vacheron Constantin, Breguet, IWC Schaffhausen, TAG Heuer i mnogi drugi, a među njima i japanski brendovi Seiko i Orient. Neki od ovih brendova satova, poput luksuznog brenda Patek Philippe, ručno sklapaju svaki deo svojih satova. Drugi koriste mašinsku pomoć. Na primer, Rolex satovi se uglavnom ručno sklapaju, ali mašina pomaže u poravnanju i pritisku tokom sklapanja.

 

Uz pomoć mašina sve ide mnogo brže

 

    Ručna završna obrada je takođe uobičajena među vrhunskim brendovima satova, toliko da se smatra prilično standardnom. Opet, međutim, završna obrada može biti uz pomoć mašine. Rolex satovi dobijaju početno poliranje od mašine, ali se ručno dorađuju i poliraju nakon toga. Istu tehniku ima Grand Seiko, kada proizvodi sve svoje tipove mehanizama – kvarcne, automatske i Spring Drive. To je minimalna upotreba ručnog rada, ali ipak postoji. Uz to, neki brendovi satova ne koriste mašine tokom završne obrade. Kao primer, Patek Philippe i Vacheron Constantin su dobro poznati po visokom kvalitetu svojih tradicionalnih tehnika ručne završne obrade. 

    Slično njima, japanski brend Credor, koji predstavlja najluksuzniju varijantu Seiko satova, može se pohvaliti tradicionalnom upotrebom ručnih tehnika obrade, kako mehanizma, tako i drugih delova.

 

Umetnik ručno crta indekse na ciferu budućeg Credora
Preciznost linija su prosto zadivljujuće

    U Japanu poznati su još Hajime Asaoka i Naoya Hida, koji tako dobro obrađuju i sređuju svoje satove, sasvim ručno, da pariraju velikoj švajcarskoj trojci, ako ih i ne prevazilaze. Oni, naravno, zavise od ébauche mehanizama i dobavljanju kućišta sa strane, ali ih onda ukrase i srede do neprepoznatljivosti i dovedu do umetničke perfekcije.

 

Indeksi na ovom satu su rezbareni ručnim alatom
i veštim prstima majstora časovničara

 

     Da li postoje potpuno ručno rađeni satovi?

    Ukratko, da! Nekoliko švajcarskih brendova ih i dalje rade ručno, ali pošto je ovo blog o japanskim satovima, držaću se teme!

    Masahiro Kikuno – 菊野 昌宏 – japanski je časovničar i najmlađi član Académie Horlogère des Créateurs Indépendants. Ko zna nešto o ovoj akademiji i koji su njeni članovi, onda može i da pretpostavi koji genije je Kikuno. Studirao je u časovničarskoj školi Hiko Mizuno, u grupi fokusiranoj na popravke satova, međutim, to se vrlo brzo promenilo.

 

Masahiro Kikuno u radionici

    Počeo je da unapređuje svoje znanje i tehniku časovničarstva i napravio je sat koji ima večni kalendar i turbijon, ni manje ni više, i sve to dok je bio polaznik časovničarske škole. Možete zamisliti da jedan student konstruiše dve najprestižnije i najteže komplikacije u jednom satu, a to je nešto što šačica ljudi u svetu zna da napravi.    

  

Sat Masahiroa Kikunoa,
svaki deo, od početka do kraja rađen rukom

     

    Kao što smo videli, ručno rađeni satovi se i dalje prave, međutim, oni su, u najmanju ruku, neuobičajeni. Zbog stručnosti i vremena potrebnog za pravljenje , oni su takođe izuzetno skupi. Po pravilu, što je više ručnog rada, cena je viša. Ta cena uglavnom ili u potpunosti ručno rađenog sata imaće šest ili sedam cifara.

    Nekada su bili norma, a danas su potpuno ručno rađeni satovi luksuz u kojem retki ljubitelji horologije mogu da uživaju. 

 

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩