Satove više ne prave kao nekad?

Nazovite me staromodnim, ali mislim da nisam jedini koji smatra da satove više ne prave kao nekad. Naravno, znam da se tehnologija i način proizvodnje razvijaju i menjaju. Diskutabilno, ali moderni satovi imaju bolju otpornost na udarce, na magnetizam, i mogu da podnesu pritisak na mnogo većim dubinama pod vodom nego ikad pre. Međutim, čini se da ipak nisu toliko dugotrajni kao nekad.

Da li su moderni satovi uopšte toliko bolji, mnogi su se pitali. Često čujemo da mnoge stvari više ne prave kao nekad, pa i satove ne prave kao nekad... Čak i ako posumnjamo u tačnost ovih izjava, postoji jedno u šta možemo biti sigurni – satove više ne reklamiraju kao nekad.

Pogledajmo na primeru japanskog brenda Citizen kako su oni nekada predstavljali svoje satove publici.

Citizen Kuroshio '64

Kada govorimo o japanskim satovima, Seiko prvi pada na pamet kada govorimo o izumima, patentima i satovima koji su bili prvi po određenim kriterijumima i funkcijama. Međutim, prvi japanski vodootporni sat bio je Citizen ParaWater, lansiran u julu 1959. Citizen je takođe brend koji je u horološkoj trci imao svojih pobedonosnih momenata i, kao najveći rival kompaniji Seiko u Japanu, želeo je da svoje uspehe predstavi u što boljem svetlu širokom auditorijumu. 

 

Citizen ParaWater,

prvi japanski vodootporni sat iz 1959. godine.

 

Ubrzo nakon uspeha prvog japanskog vodootpornog sata brenda Citizen, u decembru 1959. godine, Seiko je predstavio svoj prvi vodootporni sat. Oba ova modela su označila značajne prekretnice u napredovanju japanske industrije satova. Seiko je polako preuzimao primat, a Citizen nije mogao da sedi skrštenih ruku. Odlučili su se na jedan radikalan marketinški potez.

Godine 1963. japanske pomorske snage i Tokijski univerzitet su se spremali da se upuste u istraživanje okeanskih struja. Plan je bio da se u nemirne vode Pacifika puste plutajuće bove koje su u posebnoj vodootpornoj komori imale upitnik za anketu. Pronalazači bi popunili anketu i poslali je poštom nazad u Tokio. Citizen se pridružio ovom istraživanju kao sponzor.

 

Reklamni posteri kompanije Citizen
za istraživanje okeanskih struja

 

Plan istraživanja je iz tih razloga malo promenjen. Uz dodatak istraživanja okeanskih struja i drugih relevantnih parametara voda Pacifika, Citizen je želeo da testira i vodootpornost modela ParaWater.

U tom cilju, dizajnirana je prepoznatljiva jarkožuta bova koja je bila izuzetno vidljiva u tamnim vodama okeana, sa jasnim tekstom koji objašnjava razlog i cilj istraživanja odštampanim na gornjoj strani plutače. 

 

Natpis na poklopcu plutače koja je nosila Citizen ParaWater

 

Na dnu svake bove je bio okačen Citizen ParaWater sat, na takav način da je sat uvek bio pod vodom. Unutar bove je ostavljen letak u kome je objašnjeno kako kontaktirati kompaniju Citizen za bilo koga ko pronađe bovu. Kao bonus i podsticaj za kontaktiranje kompanije, onome ko pronađe sat bilo je dozvoljeno da ga zadrži.

 

Tehnički crtež bove

Te godine je u okean pušteno 140 bova i isto toliko satova. Ljudi su ih pronalazili ne samo u okolini Japana i na pučini, već dalje na Havajima, a nekoliko ih je završilo čak u Americi i Kanadi. Svih 140 satova je bilo u ispravnom stanju. Naredne godine su testiranja okeanskih struja nastavljena, a Citizen je odlučio ponovo da se pridruži.

Eksperiment je nazvan Kuroshio 64, po nazivu morske struje Kurošio i po godini kada je eksperiment održan. Kurošio struja prolazi pored Tajvana ka jugoistočnoj obali Japana i dalje na pučinu. Za potrebe testiranja morske struje i Citizen satova, u vodu je spušteno 47 dodatnih bova sa ParaWater satovima. 

 

Moderna interpretacija modela Kuroshio 64,
predstavljena 2020. godine

Zanimljivo je primetiti da su u svim slučajevima pronađenih bova provereni svi satovi koje su one nosile i utvrđeno je da savršeno funkcionišu, što je izuzetan dokaz tehničkog dostignuća Citizena u stvaranju zaista vodootpornog časovnika vrednog pažnje.

Citizen ParaShock

Vodootporan sat ne vredi mnogo ako se može oštetiti usled i najslabijeg udarca. Sredinom dvadesetog veka Citizen počinje ozbiljnije da ulaže u tehnologije i ulazi u trku sa inovacijama kako ne bi zaostajao za Zapadom. Godine 1956. kompanija je proizvela prvi sat u Japanu sa sistemom za apsorpciju udara – ParaShock.

 

Citizen Para Shock Phynox iz šezdesetih godina,
model koji je često leteo i nezgodno sletao na tvrdo tle

 

Marketing Citizena u to vreme je bio spektakularan. Danas, mi prosto verujemo bilo kom brendu da je sat dobrano proveren i testiran. Nekada to nije bio slučaj, ljudima su bili potrebni čvrsti dokazi. Otpornost Citizen satova je testirana bacanjem časovnika iz helikoptera!

 

Crno-bela fotografija iz japanskih novina Asahi Shinbun,
koja prikazuje bacanje Citizen satova iz helikoptera

Tih godina Citizen je u marketinške svrhe često testirao ParaShock model na utakmicama bejzbola, koji uživa status najpopularnijeg timskog sporta u Japanu, ali i nasumično, na trgovima gradova, gde je kompanija otvarala butike i prodajna mesta. Bio je to spektakl za sve posetioce.

Verovali mi našim omiljenim brendovima ili ne, časovničarske kompanije danas retko testiraju i reklamiraju svoje satove na ovaj način. Srećom, ParaShock i ParaWater tehnologija danas živi u svim profesionalnim satovima brenda Citizen. Uzmite bilo koji Promaster model i dobićete ovu proverenu tehnologiju otpornosti na vodu i udarce, plus onu koja štiti satove od magnetizma.

 

Citizen Promaster Marine Titanium,
maksimalno otporan i izdržljiv sat

 

Zašto više nemamo promocije kao nekada, ne možemo znati zasigurno. Pretpostavljam da je logistika komplikovana, a cena previsoka.

Osim toga, Citizen i mnogi drugi su već dokazali da znaju da naprave dobar i izdržljiv sat, pa bi ovakve akcije možda bile preterane. Možemo se samo nadati da to ne znači da inženjeri više nemaju poverenja u svoje satove...

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Super-LumiNova – materijal koji svetli u mraku

 

Omega Speedmaster na naslovnici? Tema teksta je švajcarski materijal koji svetli u mraku – Super-LumiNova? Da li je ovo i dalje blog o japanskim satovima?

Za sve koji misle da je LumiNova švajcarska tehnologija – imam vesti za vas.

 

Luminescentne boje

Potreba sa osvetljenim markerima i kazaljkama na satovima se javlja kada su ručni satovi ušli u vojnu upotrebu. Pre toga nije bilo mnogo razloga da se gleda na sat tokom noći.

Inovativna supstanca – mešavina cink-sulfata i radijum-bromida koju je Panerai nazvao radiomir, izumljena 1910. godine, pokazala se kao veliki hit u industriji satova i šire. Posebno tokom Prvog svetskog rata, kada su Panerai, Rolex, Breitling i mnogi drugi zapošljavali hiljade žena da je pedantno ručno nanose na brojčanike satova, kako bi pomogle muškarcima u ratu.

 

Svetli kao Černobilj... ali bukvalno
Panerai Radiomir

 

Radiomir boja je svetlela poput neonskih znakova u noći, olakšavajući sinhronizaciju vojnih trupa tokom noćnih dejstava. Međutim, postojao je problem sa ovom popularnom supstancom koja svetli u mraku. Žene koje su farbale satove tom bojom potpisivale su sopstvenu smrtnu presudu.

Radijum, radioaktivna supstanca otkrivena nekoliko decenija ranije, imao je potencijalno razoran efekat na svakoga ko je redovno dolazio u kontakt sa njim. 

 

Žene koje su radile na farbanju satova, poznate kao
Radijum devojke, razboljevale su se usled trovanja radijacijom

 

Radnice to nisu znale, jer su ih uveravali da je boja bezbedna, pa su mnoge njome farbale nokte i usne, koristile je kao senku za oči. Bila je to šminka opasna po život.

Mnogima je poznata ova horor priča, ja dalje neću pisati... toliko o Zapadu.

 

LumiNova

Vratimo se na Istok. Nakon što je otkriveno da radijum ubija, svet je prešao na korišćenje drugog, nešto manje radioaktivnog materijala zvanog tricijum. 

Ovaj radioaktivni izotop vodonika svetli slabije od radijuma, ali nije opasan ako se nanese na kožu. Problemi nastaju ako se supstanca udahne ili proguta, za šta postoji realna opasnost dok se radi u fabrici. 

Međutim, daleko na istoku, u Japanu, ljudi nisu želeli ništa da imaju sa radioaktivnim elementima. Uticaj radioaktivnosti iskusili su na svojoj koži 1945. godine.

Japanac po imenu Kenzo Nemoto, koji je 1941. godine bio pod ugovorom da opremi japanske vojne avione i podmornice svetlećim meračima i instrumentima tokom Drugog svetskog rata, osnovao je kompaniju koja je radila na tome da otkrije boju koja nije štetna po zdravlje.

Nemoto je razvijao novu tehnologiju fosforescentnih pigmenta koji su bili poznati svetu još od šezdesetih. Tehnologija je postojala, ali ništa nije moglo da zameni snagu radijuma. Bezbednu formulu koja dobro i dugo svetli u mraku zelenim sjajem razvili su 1993. godine, i nazvali je LumiNova. 

 

Plavozeleni svetleći BGW9 Super-LumiNova
na ronilačkom satu, koji će mnogi prepoznati i u mraku.

Pronalazak je patentirao Nemoto i licenciran je za druge brendove i proizvođače satova. Danas, švajcarska časovničarska industrija koristi LumiNova pigment pod brendom Super-LumiNova, sa verzijama C3 ili BGW9, koje su najpopularnije.

 

Kako radi?

Super-LumiNova je brend koji koristi japansku tehnologiju neradioaktivnih i netoksičnih fotoluminescentnih pigmenata na bazi stroncijum aluminata, koji služe za osvetljavanje oznaka na brojčanicima, kazaljkama i okvirima u mraku.

Super-LumiNova se puni svetlošću. Veštačka svetlost će vršiti posao, ali prirodna sunčeva svetlost daje najbolje rezultate. Kada svetlosna energija dopre do materijala, elektroni se ubrzavaju, stvarajući fosforescentni sjaj. Kako se nivo energije elektrona usporava, nivo osvetljenosti se smanjuje.

Nemoto je takođe licencirao oblik svog proizvoda kompaniji Seiko za njihov LumiBrite, koji je Seiko dalje razvio u boju koja svetli najduže na tržištu. 

 

Seiko LumiBrite postaje primetan i u senci.
Ovde osvetljava model MarineMaster 300.

 

Za razliku od tehnologija koje koriste baterije, Super-LumiNova se može puniti koliko god često želite i ne pokazuje znake istrošenosti čak ni nakon hiljada svetlosnih ciklusa. I u ovom pogledu, Super-LumiNova se razlikuje od radijuma i tricijuma, koji se, iako svetle konstantno, vremenom razgrađuju i slabe, jer svaki radioaktivni materijal ima period raspada i ne može se ponovo puniti.

Zbog ovih prednosti, LumiNova tehnologiju koriste redom svi časovničarski brendovi širom sveta, pod ovim ili onim nazivom, a sve je krenulo od nekolicine japanskih naučnika pod vođstvom Kenzoa Nemotoa.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Zašto satovi pokazuju vreme u pravcu kazaljke na satu?

 

Navika da se kretanje u smeru kazaljke na satu posmatra kao prikaz kretanja vremena unapred duboko je ukorenjena, toliko da, kada se jednom nauči, većina nas uopšte i ne razmišlja o tome.

Da li ste se ikad zapitali zašto se kazaljke kreću baš sleva nadesno u odnosu na centar brojčanika? Razlozi su istorijski, ali su duboko povezani sa fizikom i astronomijom.

 

Kretanje planete Zemlje

Dokazana činjenica jeste da su mehanički satovi napravljeni u Evropi, na kontinentu koji se nalazi na severnoj hemisferi planete Zemlje. Iako se kaže da je Sunce u podne direktno iznad naših glava, samo je na ekvatoru iznad tla pod pravim uglom u zenitu. Kod nas u Evropi, Sunce se u podne, zapravo, nalazi na jugu.

 

Prividno kretanje Sunca na severnoj hemisferi.
Grafikon: Weber State University, Utah.

 

Dokaz je prosto određivanje strana sveta, što možete uraditi i bez kompasa, kao što je opisano u ranijem tekstu Kako odrediti strane sveta uz pomoć sata?. Okrenite leđa Suncu i gledaćete u pravcu severa.

Kada bi, pak, stali okrenuti prema prividnoj Sunčevoj putanji preko neba, videli biste da putanja opisuje luk u smeru kazaljke na satu dok putuje sa istoka ka južnom nebu iznad glave, i konačno ka zapadu, gde zalazi. Zbog toga, duboko u našoj svesti postoji opravdan razlog zašto kretanje u pravcu kazaljke na satu deluje kao protok vremena. To je iskonski osećaj, ukorenjen daleko pre nego što su prvi satovi izmišljeni.

Ako zabodete štap u zemlju, senka će prikazati prividno kretanje Sunca u istom pravcu. Naši preci su to shvatili. Jedna od najranijih sprava za merenje vremena je sunčani sat. 

 

Kako funkcioniše sunčani sat
Grafikon: Encyclopedia Britanica

 

Senka koju gnomon sunčanog sata baca će takođe pratiti kurs u smeru kazaljke na satu, idući sleva nadesno. Rani satovi, kako se misli, jednostavno su odražavali prividno kretanje Sunca i senke gnomona – pokazivača na sunčanom satu.

Tako dolazimo do odgovora na pitanje iz naslova – pomeranje kazaljki na satu proizilazi iz astronomskih posmatranja na severnoj hemisferi, i iz prvobitnog razvoja časovničarstva u severnoevropskim državama.

Da je drugačije, bilo bi prilično neprirodno gledati kako kazaljke idu unazad... zar ne?

 

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Da li radio-kontrolisani satovi mogu da se koriste u svemiru?

 

Radio-kontrolisani sat, koji se često kolokvijalno, i pomalo netačno, naziva atomski sat, vrsta je kvarcnog sata koji se automatski sinhronizuje sa vremenskim kodom koji prenosi radio-predajnik povezan na vremenski standard kao što je pravi atomski sat. 

Prosto rečeno, pravi atomski sat je jako komplikovan i skup da bi se nosio na ručnom zglobu, ali je moguće konstruisati antenu unutar kućišta ručnog sata koja prima radio-signal sa tačnim vremenom.

 

Kako radio-kontrolisani sat radi?

Vreme, datum, letnje računanje vremena i godina na radio-kontrolisanom satu se sinhronizuju pomoću radio-signala niske frekvencije, na osnovu kojih se sat automatski podešava. Obično sat uspostavlja kontakt sa atomskom vremenskom stanicom noću kako bi se osiguralo da sat ne ometa druge kućne aparate koji koriste radio-talase. Sat hvata signal od najbližeg predajnika u krugu od približno 500–1500 kilometara. 

Za Srbiju, ovo je stanica DCF77 u Majnflingenu, u Nemačkoj. Postoji još pet stanica širom sveta: u Velikoj Britaniji, SAD, Kini i dve u Japanu. Sa dve atomske vremenske stanice, Evropa je dobro pokrivena, međutim, neki delovi Azije, Amerike, cela Afrika i Australija nemaju mogućnosti da koriste funkcije ovih satova.

 

Predajnici atomskih vremenskih stanica u Evropi
i pokrivenost signalom

Iz ličnog iskustva znam da moji satovi hvataju signal negde između 4 i 5 sati ujutru, i da retko kada promaše signal, što nije nemoguće s obzirom na to da je stanica u Nemačkoj prilično daleko. 

S tim u vezi, u Grčkoj satovi ne hvataju signal, jer su sve atomske stanice dalje od krajnjeg dometa od 1.500 km, što sam, takođe, lično potvrdio. Postavlja se onda pitanje – da li ovi satovi mogu da primaju signal u svemiru, na Međunarodnoj svemirskoj stanici, gde astronauti borave po nekoliko meseci u jednoj rotaciji?

Radio signal u svemiru

Možda vas neće iznenaditi, ali atomski satovi su već u upotrebi u svemiru.

Danas se kroz svemir krećemo koristeći džinovske radio-antene na Zemlji za slanje signala svemirskim letelicama, koje zatim te signale šalju nazad. Atomski satovi na Zemlji mere vreme potrebno signalu za ovo dvosmerno putovanje. Tek tada ljudski navigatori na Zemlji mogu da koriste velike antene da kažu letelici gde se nalazi i kuda da ide. Po sličnom principu funkcioniše i GPS.

Dakle, svemirske letelice, sonde, sateliti i stanice su već opremljene radio-prijemnikom koji, između ostalog, prima tačno atomsko vreme sa Zemlje. Preciznost merenja i navigacija zavise od toga, pa je logično da nikakvih propusta ne sme da bude.

Postavlja se samo pitanje da li radio-kontrolisani satovi mogu da prime taj signal i sinhronizuju vreme?

Odgovor je i da i ne. Tehnički, sat bi mogao da primi signal, ali je antena previše mala i slaba da bi mogla da uhvati taj signal sa Zemlje. Međutim, NASA ima nov projekat. U skoroj budućnosti Međunarodna svemirska stanica će biti opremljena sopstvenim atomskim satom, koji bi slao signal drugim letelicama, slično kako to rade stanice na Zemlji. 

Ako je sat dovoljno blizu... onda bi trebalo da se sinhronizuje na isti način kao što to radi na Zemlji. Tačnije, svi radio-kontrolisani satovi unutar stanice će moći da se sinhronizuju.

 

Još jedan NASA Casio G-Shock

 

Ne treba zaboraviti i jednu činjenicu, a to je da su kvarcni satovi prilično tačni i bez radio-kontole vremena, i kao takvi mogu da rade u svemiru. Možda neće biti precizni u okvirima +/- 1 sekunde na svakih 100 miliona godina, ali svakako imaju prednosti u odnosu na mehaničke.

Pošto radio-kontrolisani satovi već rade u zonama gde nema signala, kao obični kvarcni satovi, pa, ako se nađete u svemiru, nemate čega da se bojite.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.
岩

Japanski svemirski satovi

 

 

Iskusniji kolekcionari kupuju satove smisleno. Njihova kolekcija ima priču...

Jedna takva priča je istorijski vrlo bitna za ljudsku civilizaciju. Govorim o osvajanju svemira. Časovničarstvo i putovanje u zvezdana prostranstva idu ruku pod ruku. Astronauti su morali da imaju precizne merne instrumente kako bi sinhronizovali vreme sa bazom na Zemlji, ali i da bi proračunavali brzinu i vreme paljenja motora, količine kiseonika, i obavljali razna druga, nimalo prosta matematička računanja.

Naravno, svima je poznata priča o čuvenom satu koji je bio na Mesecu – Omega Speedmaster Moon Watch. No, takav sat je mnogima daleko izvan kupovnih mogućnosti. Kako Japanci proizvode dobre, a pristupačnije modele, logično je da su neki astronauti odabrali japanske satove za svoje svemirske misije. Ovo je tekst o njima.

 

Prvi i najpoznatiji

Ni ovaj sat nije potrebno posebno predstavljati, reč je o modelu 6139-6005, koji nosi nadimak po astronautu koji ga je nosio – Pogue!

 

Prvi automatski hronograf u svemiru Seiko Pogue;
Omega je imala manuelni mehanizam.

 

Kao prvi automatski sat koji je leteo van Zemljine atmosfere, Seiko Pogue je obavezan časovnik u kolekciji koja za temu ima satove koji su bili deo istorije.

Model 6139-6005 nije bio predviđen za kosmičke letove, niti je Seiko dobio dozvolu agencije NASA da bude zvanični časovnik za kosmonaute, ali se igrom slučaja ipak našao na zglobu pukovnika Pouga.

 

Na fotografiji se vidi pukovnik Poug pred polazak na misiju,
a na zglobu se jasno vidi zlatni cifer Seiko 6139-6005

 

Stranice istorije su ispisane, a model 6139-6005 je dobio nov nadimak i postao Seiko Pogue.

Pošto se model više ne proizvodi i sve ih je manje u svetu, a ima toliko značajnu istorijsku ulogu, Seiko Pogue zna da bude skup. Najčešće cene idu severno od 1.000 evra za vrlo očuvane modele, ali ako se potrudite da pronađete nešto kasnije verzije sa nešto drugačijim tekstom na zlatnom cifarniku, onda ga možete pronaći i za duplo jeftinije.

 

Seiko 6139-6002, poznatiji i kao Aussie Pogue,
nema oznaku vodootpornosti na poziciji devet sati.

Još jedan svemirski Seiko?

Čini se da Pogue nije jedini Seiko koji je bio u svemiru. Dok zlatni hronograf nije bio atestiran za letove, ovaj model jeste. Uz dozvolu Evropske svemirske agencije ESA, astronauti su nosili model A829-A6019.

 

Seiko A829-A6019,
digitalni model koji okretanjem okvira menja funkcije

Digitalni displej, pregršt funkcija i solidna otpornost na spoljašnje uticaje i šokove su doprineli da se kvarcni satovi sve više koriste umesto mehaničkih. Najveća prednost kvarcnih satova jeste preciznost. 

 

Nemački astronaut na levoj ruci nosi Sinn,
a na desnoj Seiko A829-A6019, kao i njegov kolega.

 

Bivši astronaut ESA belgijske nacionalnosti Vubo Okels (Wubbo Ockels) otkrio je da je Seiko A829-A6019 odabralo nekoliko astronauta i da su on i mnoge kolege dogovorili lep ugovor o nabavci ovog specifičnog tipa satova. 

Ovaj Seiko model koji koriste ESA astronauti je teško nabaviti na tržištu polovnih. Samo nekoliko primeraka ikada je ponuđeno na internet stranicama i aukcijama. Očekujte prilično visoku cenu ako ga nađete.

 

Moderni astronauti

Danas je druga priča. Astronauti mogu da nose bilo koji sat na ruci, samo da ga prethodno odobri NASA. Mehanički satovi nemaju preciznost koju imaju kvarcni satovi, koji pritom nude i bolju otpornost na razne spoljašnje uticaje, poput magnetizma, pritiska i raznih udaraca.

Ono što Casio može da isporuči po pitanju otpornosti i pouzdanosti za relativno nisku cenu, retko koji brend može. Zato ne čudi da mnogi kosmonauti biraju upravo nadaleko poznate robustne modele iz linije G-Shock.

Za kolekconare koji ne mogu ili ne žele da potroše mnogo novca za delić istorije, postoji jedan sat koji NASA još uvek odobrava za letove u svemir, koji je često viđen na rukama astronauta... mislim, naravno, na Casio G-Shock DW-5600e.

 

Casio G-Shock DW5600e na ruci astronauta
američke svemirske agencije NASA

 

Ovaj model je zaista najpristupačniji svemirski sat koji možete da kupite, a moguće je da je i najizdržljiviji. Čitljiv je, jer nema mnogo pokretnih delova koji mogu otpasti usled udarca, nema kazaljke i zupčanike koji se mogu namagnetisati. Svetli u mraku bolje nego bilo šta što analogni mehanički sat može da ponudi. Lagan je do te mere da ga nećete osetiti na ruci, i sve to za cenu ispod 100 evra.

 

Casio G-Shock DW5600e

 

Verovatno ste znali za Casio + NASA ograničena izdanja koja su predstavljena poslednjih godina, o kojima sam i pisao. Ti modeli nisu slučajno imali NASA oznaku, oni su slavili saradnju ove dve kompanije.

To su, takođe, bile razne varijacije drugih boja modela DW-5600e, ali i drugih modela koji su leteli u svemir. Istina, NASA je tiho odobrila nekoliko G-Shock satova, ali je bilo malo ili nimalo pompe oko ovih odobrenja. Mnogi su za to saznali sa nekoliko fotografija određenih astronauta koji lebde u nultoj gravitaciji i nose ove modele.

 

Pet zvanično odobrenih G-Shock modela za svemirske letove

 

Najjeftiniji svemirski sat!

Mnoge će iznenaditi da NASA nije odobrila samo G-Shock satove, već i jedan krajnje običan Casio časovnik. 

Zvanično, to je sat koji se koristi tokom treninga i priprema za let, međutim, još jednom su slike otkrile da se Casio MRW-200H vinuo u zvezdana prostranstva.

 

Casio MRW-200H, najpristupačniji svemirac

 

U pitanju je program WB-57 High Altitude Research, koji se koristi kao naučna platforma za istraživanje uticaja nulte gravitacije na pilote i astronaute, i svi učesnici programa su opremljeni Casio MRW-200H satovima. Mnogi se odluče da ih nose i na duže misije u svemiru.

 

Američki astronauti nose Casio MRW-200H
sa spoljne strane odela.

Zanimljivo je da se ovi satovi mogu pronaći bilo gde u svetu po ceni od 20 do 30 evra, a neretko i manje. Očigledno je da je kvalitet modela zadovoljavajuć, a cena ga čini pristupačnim i lako zamenjivim.

... i to je dovoljno.

 

Metod pričvršćivanja sata za kosmičko odelo,
originalni gumeni kaiš, nije dovoljno dugačak

 

Spisak satova koje su astronauti nosili u svoje svemirske misije je podugačak, a tek nekoliko ih je iz Japana. Da li će im se nekad u budućnosti još neki japanski časovnik pridružiti, vreme će pokazati...

 

Slika modela MRW-200H, izbliza

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Baš-čelik i jedan Orient

 

Čelik je s razlogom najpraktičniji materijal za pravljenje satova. Ova legura gvožđa i ugljenika ima idealne karakteristike, neverovatan raspon i fleksibilnost osobina uz pomoć legiranja, termičke obrade i plastične prerade. 

Cena proizvodnje je relativno niska, pogotovo ako ga uporedimo sa plemenitim metalima, što ga čini najčešće korišćenim metalnim materijalom u časovničarskoj industriji.

 

Čelik u industriji satova

Industrijski standard kada su u pitanju satovi jeste svima nama dobro poznati tip čelika sa oznakom 316L. Tvrdoća tipičnog nerđajućeg čelika 316L, koji se koristi na većini satova je oko 200 HV – tvrdoća prema Vikersovoj skali. 

Čuveni 904L koji koristi Rolex je sjajniji, otporniji na rđu, i oko tri puta skuplji od 316L. Rolex ide toliko daleko da kaže da je taj njihov čelik 904L zapravo plemeniti metal... ali to je ipak samo čelik, i zbog niže koncentracije ugljenika je mekši od većine tipova čelika. Njegova tvrdoća je oko 180 HV.

 

Suptilne razlike u boji čelika dve ikone
Rolex sa 904L i Omega sa 316L čelikom

 

Kad smo već krenuli, pomenuću još neke tipove čelika, kao npr. HI80, koji koristi Sinn, čija tvrdoća dostiže 300 HV. Ta tvrdoća bi postidela mnoge proizvođače u svetu, ali Sinn dodatno ojačava čelik svojom tagiment tehnologijom, pa su njihovi satovi otporni na ogrebotine do 1.200 HV! To je tvrdoća koja je u rangu otporne keramike u časovničarskoj industriji.

Sada kada znate o kakvim vrednostima govorimo, red je da predstavim nešto što je Orient proizveo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

 

Volfram, neuništivi materijal

Priča nas vodi na drugu stranu planete. Godine 1962. Rado je predstavio Diastar, prvi svetski sat otporan na ogrebotine. Konceptu je trebalo nekoliko godina da stekne popularnost, ali kada je uspeo, naterao je druge proizvođače satova da ih slede. Orient je bio jedan od brendova koji je isplanirao da napravi takav sat, i u tome je više nego uspeo. 

 

Odgovor na Rado Diastar,
Orient ChronoAce

 

Orient je koristio volfram karbid. Dobijeni materijal je izuzetno tvrd, čak 2.600 HV, i generalno se smatra najtvrđim materijalom koji se može koristiti u industriji nakita i satova. Isključujući, naravno, drago kamenje, jer su safir i dijamant tvrđi.

Orient je proizveo nekoliko satova otpornih na ogrebotine kasnih šezdesetih, uglavnom Deluxe i ChronoAce modele, koji su i nekada koštali nešto više u katalogu, a danas su izuzetno retki i traženi, ne samo zbog zanimljivog metala, već i fanki retro dizajna. 

 

Čuveni okrugli Orient ChronoAce,
nikad poliran i sa originalnom narukvicom

 

Mnogi Orient satovi otporni na ogrebotine imali su šestougaonu pozadinu kućišta – koja podseća na heksagonalnu strukturu kristala volfram karbida. Ironično, poleđine kućišta su bile napravljene od čelika, i bivale su izgrebane...

Volfram karbid, ipak, ima svoja ograničenja. Gustina mu je gotovo dvostruko veća od čelika, a samim tim i težina. Krtiji je od čelika, što je potencijalno veliki problem. Većina ljudi bi radije da im sat bude izgreban kada ga udare u kvaku na vratima nego da se razbije. Volfram karbid je takođe veoma težak za mašinsku obradu, a posebno je težak za oblikovanje u složenije oblike. 

 

Zbog krtosti volfram karbida, Orient satovi
nisu imali delove koji štrče, poput držača narukvice.

Zbog toga, svi Orient satovi napravljeni od ove supertvrde legure su prostijih kružnih oblika kućišta bez ušica.

 

Orient Superhard Stainless Steel

Okruglasti ili burasti oblici kućišta od volfram karbida meni nisu bili ružni, a mnogi od njih su bili apsolutno lepi mnogima. Međutim, cena i složenost njihove proizvodnje bili su značajna prepreka za Orient. Pored toga, bilo je jednostavno nemoguće napraviti složenije i zanimljive oblike kućišta, ili dodavati komplikacije u vidu rotirajućih okvira, itd. 

Zbog svega toga, Orient je odbacio opciju karbida u korist očvršćavanja nerđajućeg čelika raznim premazima. 

Brend iz Japana je razvio tzv. Superhard Stainless Steel, sraćeno SSS ili u prevodu supertvrdi nerđajući čelik. Kompanija je tvrdila da je površinska tvrdoća 1.000 HV, što je veoma respektabilna vrednost i danas, a ne davnih sedamdesetih godina. Sa ovim materijalom, Orient je proizvodio složenije oblike kućišta a da pritom održava sličnu mašinsku obradu kao kod običnog čelika.

 

Orient SSS iz sedamdesetih,
nema sjaj volfram karbida, ali nema ni ogrebotine

 

Još jedna prednost SSS modela bila je to što je bila omogućena vizuelno bolja integracija narukvice sa kućištem sata. Pošto volfram karbid čelik nije mogao da se koristi za pravljenje narukvica, postojale su vidne razlike u boji i sjaju dva različita materijala.

Početkom osamdesetih, Orient je polako odustajao od ideje za supertvrdim materijalima, i SSS modeli su nestali.  

Danas ih možete ponekad naći u prodaji kao polovne, fino očuvane, vintidž modele.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩

Nekoliko dobrih razloga da se nosi kvarcni sat

 

Mnogi kolekcionari i ljubitelji satova osećaju divljenje prema mehaničkim satovima i pokazuju veliko poštovanje prema majstorima časovničarima koji sastavljaju ove dragulje precizne mehanike. S druge strane, velika većina njih potpuno ignoriše kvarcne satove, kao nešto što je sastavljeno na pokretnoj traci, bez upotrebe veštih ruku majstora... nešto bez duše.

Jedni su mišljenja da je pojava kvarcnih satova bila najpogubniji događaj koji je ikada zadesio proizvodnju mehaničkih satova, egzistencijalna pretnja koja je skoro srušila industriju satova kakvu poznajemo. 

 

Seiko Astron, sat koji je doneo kvarcnu revoluciju

 

Drugi znaju da je pronalazak kvarcnog sata bio među najznačajnijim dostignućima u istoriji merenja vremena i doneo je pristupačne ručne satove masama na način koji nikada ranije nije viđen. Ovo su dva glavna pravca razmišljanja o tome šta je kvarcni sat značio za istoriju časovničarstva, i oba su, u suštini, tačna. 

Kao neko kome su satovi pasija duži niz godina, i ja se divim zanatskoj izradi mehaničkih časovnika, sastavljenih od mnoštva metalnih delova, mostova, opruga i zupčanika, koji bez elektronskog izvora energije rade i pokazuju tačno vreme. Međutim, mislim da kvarcni satovi zaslužuju pažnju, a evo i nekoliko razloga zašto:

 

Preciznost – mehanici nedostižna

Jedna od glavnih prodajnih tačaka kvarcnog sata pre nekoliko decenija, kada je prvi put izmišljen, bila je koliko je tačan. Savremeni kvarcni sat je precizniji na mesečnom nivou nego što je mehanički na dnevnom! Razlog za ovo tehničko dostignuće leži u tome što se elektronsko merenje vremena sastoji od integrisanog kola i oscilirajućeg kvarcnog kristala.

Hronografi su precizni merni instrumenti,
a kvarcni hronografi su još precizniji!

Ove komponente ne samo da su tačne, već se takođe mogu proizvoditi jeftino, tako da će svaki kvarcni sat imati gotovo identičnu preciznost.

A ako +/-10 sekundi mesečno nije dovoljno, postoji mnogo drugih opcija kvarcnih satova, kao što je Bulova Precisionist, koji pruža preciznost od +/-10 sekundi godišnje. Tu je i sat sinhronizovan sa atomskim satom koji će resetovati vreme na atomski sat svake noći – tako da možete biti sigurni da je vaš sat uvek ispravan u sekundu narednih deset miliona godina... ako zatreba.

Cena – mnogima najbitnija stavka

Kvarcni satovi su generalno znatno jeftiniji za kupovinu. Razlog je taj što mehanički satovi zahtevaju skuplji proizvodni proces u poređenju sa njihovim kvarcnim kolegama. Imaju mnoštvo različitih delova koji moraju biti napravljeni prema strogim specifikacijama, jer i najmanja odstupanja prilikom sklapanja remete rad i preciznost.

S druge strane, u kvarcni mehanizam zaista ne ide mnogo komponenti, što rezultira nižom maloprodajnom cenom za većinu kvarcnih satova. To je razlog zašto su svi jeftiniji satovi koje vidite u prodavnicama kvarcni. To je takođe razlog zašto ćete videti neslaganje u ceni između kvarcne i mehaničke verzije istog sata. 

 

Neki kvarcni satovi nisu baš ni jeftini, ni loši
Casio Oceanus T200S

 

Ne samo da su jeftiniji za kupovinu, već su i značajno jeftiniji za održavanje. Servisiranje mehaničkih satova se vremenom zaista povećava i može na kraju biti prilično skupo. Uz kvarcne satove, možete kupiti novu bateriju svakih nekoliko godina. Ili to, ili možete jednostavno kupiti potpuno novi sat... iako ne podržavam tu vrstu potrošačkog mentaliteta.

 

Praktičnost – dobar razlog kao i svaki drugi

Pored toga što su veoma precizni, što umanjuje ponekad dosadno štelovanje, ovi satovi imaju rezervu snage koja bukvalno traje godinama. Praktično – koliko god traje baterija, jeftina dve do tri godine, skuplja duže, a solarne baterije traju bar deset, a češće i duplo duže.

Tako da, kada jednom podesite sat na odgovarajući datum i vreme, retko ćete morati ponovo da ga dodirnete. Sat možete ostaviti u fioci, pokupiti mesecima kasnije, a on će i dalje precizno raditi, spreman za nošenje.

 

Štelovanje sata sa više komplikacija može da bude
naporan proces, a kod kvarcnog se to retko radi.

 

Ovo čini sat mnogo lakšim za upotrebu u poređenju sa drugim tipovima, koje može biti prilično teško koristiti. Automatski sat nije tako jednostavan jer uključuje određeno znanje o mehanizmu sata, postoje opruge i namotaji koje treba uzeti u obzir. Previše ljudi sam upoznao koji su uspeli da pokvare skupocene mehaničke satove nepažnjom. Ali sa kvarcnim satom – sve je tako jednostavno da čak i deca mogu da ga koriste.

 

Otpornost – kao tenk

Ako se bavite težim fizičkim poslom ili samo volite da udarate svoje satove (svašta sam viđao), onda je vredno napomenuti da su kvarcni mehanizmi često izdržljiviji od mehaničkih satova. 

Zbog nedostatka složenosti, oni mogu da podnesu udare bez mnogo muke; ne postoji ništa što će biti „izbačenoˮ unutar sata. 

 

G-Shock, gospodar među neuništivim satovima

 

A da ne govorimo o ultra otpornim, u normalnim uslovima praktično neuništivim G-Shock satovima, koji svoju izdržljivost delimično duguju kvarcnom mehanizmu.

Na kraju krajeva, ako i uništite pristupačan kvarcni sat, to nećete mnogo osetiti po džepu!

Razmislite o tome...

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩