Da li radio-kontrolisani satovi mogu da se koriste u svemiru?

 

Radio-kontrolisani sat, koji se često kolokvijalno, i pomalo netačno, naziva atomski sat, vrsta je kvarcnog sata koji se automatski sinhronizuje sa vremenskim kodom koji prenosi radio-predajnik povezan na vremenski standard kao što je pravi atomski sat. 

Prosto rečeno, pravi atomski sat je jako komplikovan i skup da bi se nosio na ručnom zglobu, ali je moguće konstruisati antenu unutar kućišta ručnog sata koja prima radio-signal sa tačnim vremenom.

 

Kako radio-kontrolisani sat radi?

Vreme, datum, letnje računanje vremena i godina na radio-kontrolisanom satu se sinhronizuju pomoću radio-signala niske frekvencije, na osnovu kojih se sat automatski podešava. Obično sat uspostavlja kontakt sa atomskom vremenskom stanicom noću kako bi se osiguralo da sat ne ometa druge kućne aparate koji koriste radio-talase. Sat hvata signal od najbližeg predajnika u krugu od približno 500–1500 kilometara. 

Za Srbiju, ovo je stanica DCF77 u Majnflingenu, u Nemačkoj. Postoji još pet stanica širom sveta: u Velikoj Britaniji, SAD, Kini i dve u Japanu. Sa dve atomske vremenske stanice, Evropa je dobro pokrivena, međutim, neki delovi Azije, Amerike, cela Afrika i Australija nemaju mogućnosti da koriste funkcije ovih satova.

 

Predajnici atomskih vremenskih stanica u Evropi
i pokrivenost signalom

Iz ličnog iskustva znam da moji satovi hvataju signal negde između 4 i 5 sati ujutru, i da retko kada promaše signal, što nije nemoguće s obzirom na to da je stanica u Nemačkoj prilično daleko. 

S tim u vezi, u Grčkoj satovi ne hvataju signal, jer su sve atomske stanice dalje od krajnjeg dometa od 1.500 km, što sam, takođe, lično potvrdio. Postavlja se onda pitanje – da li ovi satovi mogu da primaju signal u svemiru, na Međunarodnoj svemirskoj stanici, gde astronauti borave po nekoliko meseci u jednoj rotaciji?

Radio signal u svemiru

Možda vas neće iznenaditi, ali atomski satovi su već u upotrebi u svemiru.

Danas se kroz svemir krećemo koristeći džinovske radio-antene na Zemlji za slanje signala svemirskim letelicama, koje zatim te signale šalju nazad. Atomski satovi na Zemlji mere vreme potrebno signalu za ovo dvosmerno putovanje. Tek tada ljudski navigatori na Zemlji mogu da koriste velike antene da kažu letelici gde se nalazi i kuda da ide. Po sličnom principu funkcioniše i GPS.

Dakle, svemirske letelice, sonde, sateliti i stanice su već opremljene radio-prijemnikom koji, između ostalog, prima tačno atomsko vreme sa Zemlje. Preciznost merenja i navigacija zavise od toga, pa je logično da nikakvih propusta ne sme da bude.

Postavlja se samo pitanje da li radio-kontrolisani satovi mogu da prime taj signal i sinhronizuju vreme?

Odgovor je i da i ne. Tehnički, sat bi mogao da primi signal, ali je antena previše mala i slaba da bi mogla da uhvati taj signal sa Zemlje. Međutim, NASA ima nov projekat. U skoroj budućnosti Međunarodna svemirska stanica će biti opremljena sopstvenim atomskim satom, koji bi slao signal drugim letelicama, slično kako to rade stanice na Zemlji. 

Ako je sat dovoljno blizu... onda bi trebalo da se sinhronizuje na isti način kao što to radi na Zemlji. Tačnije, svi radio-kontrolisani satovi unutar stanice će moći da se sinhronizuju.

 

Još jedan NASA Casio G-Shock

 

Ne treba zaboraviti i jednu činjenicu, a to je da su kvarcni satovi prilično tačni i bez radio-kontole vremena, i kao takvi mogu da rade u svemiru. Možda neće biti precizni u okvirima +/- 1 sekunde na svakih 100 miliona godina, ali svakako imaju prednosti u odnosu na mehaničke.

Pošto radio-kontrolisani satovi već rade u zonama gde nema signala, kao obični kvarcni satovi, pa, ako se nađete u svemiru, nemate čega da se bojite.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.
岩