Hardlex je ipak bolji!

 

    Seiko je brend sa dugom listom inovacija i originalnih tehničkih rešenja u časovničarstvu. Jedna od bitnijih stavki u tehničko-tehnološkoj trci jesu novi materijali, a ovaj japanski gigant je dobro poznat kao lider u tom polju. Seiko u svojim postrojenjima proizvodi sintetičke rubine, safire, ali je poznat i po manufakturnom izumu koji se zove Hardlex Crystal.

    Hardlex se koristi kao staklo koje pokriva brojčanik, a mišljenja oko toga kakvog kvaliteta je to staklo su i te kako podeljena. Tačno je da danas mnogi brendovi koriste safirno staklo, čak i u nekom nižem cenovnom rangu. Tehnologija je znatno napredovala i cena proizvodnje više nije tako visoka. Safir jeste dosta otporniji na grebanje od bilo kog drugog minerala, jer posle dijamanta ne postoji čvršći materijal na planeti. Međutim, mnogi odbacuju Hardlex kao inovativan materijal i predstavljaju ga kao komercijalni naziv za običan mineral prosečne tvrdoće. 

    Da li je to tačno, ili ne, probaću da dokažem u ovom tekstu.

Šta je Hardlex?

 

    Mnogi su znaju da Seiko notorno ne želi da stavi safirno staklo u svoje pristupačnije ili relativno pristupačne modele, pogotovo u one iz linije Prospex. Za njih je rezervisan Hardlex. Često se i sreće taj naziv po tekstovima raznih blogova, ali se ne nudi neko detaljnije pojašnjenje. Čak je i Seiko škrt u objašnjenju, kad god neko postavi to pitanje. To sam zapravo i uradio. Direktno, preko mejla.

   Odgovor je bio prilično škrt, iako ne sporim da su rekli sve kao što jeste: Hardlex je naša vlastita formula neorganskog kaljenog mineralnog stakla, koje je čvršće od standardnog mineralnog stakla ili akrilnog stakla.

    Dobro... Uz malo više istraživanja, dobio sam konkretniji odgovor: Hardlex se proizvodi zagrevanjem mešavine barijuma i silicijuma. Temperatura, razmera i proces proizvodnje su korporativna tajna. Ovaj materijal dolazi u nekoliko nivoa kvaliteta i tvrdoće, i otporniji je na ogrebotine od uobičajenog mineralnog stakla.

 

    Dakle, čak i Hardlex ima više nivoa tvrdoće, pa je to možda razlog što neki veruju da je to odličan izbor za profesionalni ronilački sat ili alat koji pokazuje vreme, dok se drugi nose mišlju da Hardlex nije ništa drugo do fensi naziv za obično mineralno staklo i ne zaslužuje da bude u satovima iznad 200 ili 300 evra. To zavisi od iskustva ljudi, godišta i cene sata, i drugih uslova.

    Što se mene tiče, nikada nisam izgrebao Hardlex, i pored nekih ozbiljnijih udaraca, koji su ostavljali tragove na mineralnim staklima drugih brendova u mojoj kolekciji. Slika dole možda dokazuje koliko je Hardlex otporan:

 

Ogrebotina se nalazi ispod nivoa stakla

        Običan udarac o tvrdu površinu u prolazu je ostavio traga na nerđajućem čeliku, ali ne i na Hardlex staklu. To nije bio neki ko zna kako jak udarac, ali za najveći broj osoba, to je najčešći i jedini razlog grebanja stakla na satu. Većini ljudi ovo je dovoljno da upropaste staklo. Samo što neki ljudi zaista ogrebu Hardlex, do te mere da mi je nepojmivo šta oni rade sa satom!

Koliko je hardlex zaista otporan?

    Hardlex kristal jeste otporan do određene tačke. Seiko nije specifično odredio tvrdoću ni prema jednoj skali koja se za to koristi. Najčešće korišćena je Mohsova skala tvrdoće materijala, koja broji od jedan do deset.

    Dijamant je najtvrđi materijal na planeti i on je prema Mohsu označen cifrom 10. Talk je najmekši sa tvrdoćom 1, gips je 2... i tako dalje. Naravno, postoje i materijali koji ne mogu biti označeni celim brojem, pa tako imamo razne minerale od 4,5 do legura čelika od kojih se prave ekseri od 6,5 i da ne nabrajam.

    Mohsova skala je bitna za potrebe ovog teksta zbog merenja tvrdoće raznih tipova stakala, upravo zbog toga što su mnogi uvereni da im je tvrdoća identična. 

    Kaljeno staklo, koje možemo naći kod jeftinijih Casio satova, nalazi se na broju 4 na Mohsovoj skali. Mineralno staklo je 5, mada neki brendovi u opisu svojih satova navode čvrstoću 6 za isti tip stakla. Pretpostavljam da i tu nalazimo varijante različite tvrdoće. Problem je što Seiko samo naznačava da je Hardlex tvrđi od toga, ali ne i koliko. 

    Istraživanjem na ovu temu, došao sam do zanimljivih otkrića. Jedan video mi je posebno privukao pažnju, i uz odobrenje autora tog videa, kratko ću vam predstaviti i komentarisati rezultate testiranja tvrdoće kristala.

    U pitanju je Ben's Watch Club, gde je autor videa, Ben Artur, koristio poseban alat za testiranje tvrdoće materijala, sa slike dole.

 

Specijalan alat za testiranje tvrdoće materijala:
Mohs' Hardness Test Kit
Foto: Ben's Watch Club

    Ukratko, alatke imaju na krajevima ušrafljene različite materijale, određene tvrdoće. Najmekši je platični vrh, i njime, naravno, ne možete izgrebati nijedno od vrste stakala koje se nalaze na satovima, bez obzira na silu koju primenite. Test, naravno, nije potpuno naučan, ali predstavlja odličnu referencu na realne uslove kada zakačimo staklo sata o određeni materijal.

 

Plastičan vrh je obeležen brojem 2, a gvozdeni je broj 6
Foto: Ben's Watch Club

 

    Različiti vrhovi alatki su obeleženi brojevima od dva do devet, predstavljajući samu tvrdoću materijala prema Mohsovoj skali. Prema objašnjenju napisanom na kutiji alata, da bi određeni vrh ogrebao staklo, mora imati veći broj, tj. veću tvrdoću od testiranog stakla. Poslednja alatka ima oznaku 9, i napravljena je od volframa, najtvrđeg metala, ali je s njim izuzetno teško izgrebati safirno staklo, koje je slične tvrdoće. 

 

     Kako je test izgledao?

    Ben je na običnom papiru odštampao naziv kristala, a ispod toga je označio brojeve od dva do devet. Ispod svakog broja je koristio alatku odgovarajuće tvrdoće i posmatrao je rezultat, tj. da li će se javiti oštećenje na staklu.

     Bez ikakvog iznenađenja, akrilno staklo na tom testu je izgrebano već alatkom broj tri, čiji je vrh od bakra. Ali kako su se pokazali mineralno staklo i Hardlex?

 

Foto: Ben's Watch Club

     

    Obe vrste stakla su izdržale prva grebanja, ali na broju šest su se pojavili prvi plitki tragovi na mineralu. Staklo je popustilo, iako se to teško može videti golim okom.

 

Sitni tragovi na mineralnom staklu na broju šest
Foto: Ben's Watch Club

    

    S druge strane, Hardlex je ipak preživeo šesti nivo bez packica, kao i sedmi nivo, što potvrđuje ono što mi je Seiko odgovorio u mejlu. U nastavku smo došli i do odgovora kolika je tvdroća manufakturnog kristala iz Japana.

 

Hardlex je popustio tek na testu broj 8
Foto: Ben's Watch Club

 

    Lično, nisam očekivao veliku razliku, međutim, slika govori više od reči. Izuzimajući dijamant, određena vrsta relacije se primenjuje na Mohsove standarde i izračunato je da je svaki nivo na skali za oko 60% tvrđi od prethodnog. Dva broja razmaka je prilična razlika u tvrdoći ova dva materijala.

    Na ovom linku možete videti ceo test koji je Ben Artur uradio na mnogim tipovima kristala: Scratching Every Watch Crystal To See Which Brands Are Lying! - Ultimate Crystal Scratch Test

 

Zaključak

    Seiko Hardlex nije isto što i obično mineralno staklo. Očigledno je bar duplo tvrđi materijal, dobijen tehnologijom koju Seiko poseduje a ne želi javno da deli svima. Svakako je to bila njihova velika prednost u pristupačnom cenovnom rangu. Međutim, danas je i sam safir postao prilično jeftin za proizvodnju, pa je pitanje zašto Seiko ipak ne koristi safir, koji je dodatnih 60% tvrđi od njihovog manufakturnog kristala, potpuno legitimno. 

 

Hardlex ipak nije tako lako oštetiti, kao što se priča

 

    Možemo da spekulišemo, ali nijedan odgovor nije definitivan, i poznat je samo čelnicima ovog japanskog časovničarskog giganta. Oni znaju šta rade i sigurno imaju valjane razloge. U to ne treba sumnjati.

Srdačan pozdrav,
Ivan R.

岩