Većina ljudi koji svakodnevno nose sat gotovo ga refleksno stavljaju na levu ruku. Iako ima onih koji tvrde suprotno, i tvrdoglavo nose sat na desnoj, nepisano pravilo je ipak nošenje na levoj ruci. Da li ste se ikada zapitali zašto je to baš tako?
Naravno, niko vas ne može naterati da sledite pravila ponašanja većine, i po meni, sat možete nositi i na nozi, ako vam to tako prija. Međutim, postoje praktični ali i istorijski razlozi zbog čega je leva ruka tradicionalno određena za nošenje ručnog sata, a ne samo zbog bontona.
Istorija
Ako bismo se vratili u vreme industrijske revolucije, negde sredinom XVIII veka, prisustvovali bismo jedinstvenoj tranziciji koja je podrazumevala prelazak sa metode ručne proizvodnje na mašinsku, nove procese proizvodnje hemikalija i gvožđa, sve veću upotrebu parne energije i vodosnabdevanja, razvoj mašinskih alata i uspon mehanizovanog fabričkog sistema.
Ovo je unelo i revoluciju u proizvodnji satova; međutim, može se primetiti da su se proizvodili uglavnom džepni satovi, koje su najčešće nosili muškarci, dok su majušni, ali skupoceni ručni satovi bili rezervisani za dame. I tako je ostalo sve do početka XX veka.
Ono što je unelo promenu u obliku i načinu nošenja satova kod muškaraca je Prvi svetski rat.
Džepni satovi su bili popularni tokom modernijih ratova, jer su bili korisni za koordinaciju vojnih aktivnosti. Međutim, ovi satovi su bili veliki za današnje standarde, i krajnje nepraktični za ratna dejstva, pogotovo u rovovskoj borbi u Prvom svetskom ratu. To je bilo logično. Proizvođači nisu pravili satove za teren. Nisu bili vodootporni, čvrsti ni praktični, jer vojska nije bila ciljna grupa. Te nezgrapne, skupe civilne satove su nosili samo oficiri u prilagođenim zaštitnim kožnim futrolama, koje su bile vezane na zglobovima. To bi bio trenutak koji označava rađanje muških ručnih satova kakve danas poznajemo.
 |
| Kožne futrole za zaštitu i nošenje džepnih satova |
Kožne futrole su služile slično kao futrole za skupocene mobilne telefone danas. Satovi su bili krhki i izuzetno skupi, te su morali da budu zaštićeni od padova, udaraca i generalno teških uslova koji su se sretali na bojnom polju.
 |
| Preuzeto sa Pinteresta |
Kako bi se satovi dodatno zaštitili, naređeno je da se nose na nedominantnoj ruci. Pošto je preko 90% stanovništa desnoruko, to je značilo da će velika većina morati da nosi sat na levoj ruci!
Naredba je proistekla iz čiste nužnosti i praktičnosti. Levom rukom se vrši manje aktivnosti, i manje su šanse da se njome zakači neki predmet. Satovi su bili preskupi da bi vojska mogla redovno da menja one koji se polome.
Kako se Prvi svetski rat završio, proizvođači satova su ponudili muške ručne satove i u civilnoj prodaji. Bio je to instant hit, jer su mnogi želeli da imaju sat kao njihovi heroji iz rata. Navika i tradicija da se nosi na levoj ruci ostala je i do danas.
Praktičnost
Ako vam ovaj zanimljiv istorijski podatak nije bio dovoljan da premestite sat sa desne na levu ruku, postoji i drugi razlog, a to je praktičnost upotrebe sata na levoj ruci.
Vodeći se istom logikom kao vojska, proizvođači satova su nastavili da prave modele koje je mnogo praktičnije nositi na levoj ruci. Krunica za navijanje i štelovanje se najčešće nalazi na poziciji 3 sata (uz neke izuzetke), za razliku od džepnih, koji su krunicu imali na poziciji 12 sati; razlog za ovakvo rešenje bila je činjenica da je lakše navijati i štelovati sat desnom rukom dok se nalazi na levom zglobu. Ako bi se nosio na desnoj ruci, bilo bi zaista nepraktično navijati krunicu levom, jer bi se ona nalazila sa pogrešne strane.
Takođe, ponovo dolazimo do logike da se leva ruka ređe koristi kod većine populacije planete tokom običnih dnevnih aktivnosti, pa će biti manje šanse da se sat polomi ili ošteti.
Zbog ovih razloga, ali i zbog ustaljenog nepisanog pravila, ručni sat se najčešće nosi na levoj ruci. Međutim, to pravilo bi možda bilo najbolje preinačiti u to da se sat nosi na manje dominantnoj ruci.
Oni koji tvrde da pravilo nošenja na levoj ruci nema nikakvog osnova, kao i da je pravilnije nositi sat na desnoj, nemaju odgovarajuće znanje iz istorije horologije i ne bi trebalo da dele ikakve savete. S druge strane, postoje oni koji isključivo zahtevaju nošenje sata na levoj, zalaze u drugu krajnost i ne shvataju da je nekim ljudima teško da žive u svetu desnorukih, kao i da postoje aktivnosti zbog kojih ne valja nositi sat na levoj ruci. Uzmimo za primer muzičara koji svira gitaru. Od pokreta levom rukom sat bi grebao vrat intrumenta i žuljao zglob, dok bi desna bila poprilično statična dok prsti okidaju žice.
Zabluda
Postoji u narodu jedno pravilo u vezi sa nošenjem sata, a koje sam čuo više puta tokom života. Ono glasi da muškarci nose sat na levoj ruci a žene na desnoj.
Ovo verovanje je verovatno nastalo početkom XX veka, posle Velikog rata, kada su muškarci počeli češće da nose ručne satove, i to po ugledu na vojnike, na levoj ruci. Do tada su ručni satovi bili rezervisani za žensku populaciju, pa se na taj način pravila distinkcija. Veterani rata nisu želeli da ljudi oko njih misle da nose ženske satove, pa se ovakva distinkcija veštački proizvela kao neko nepisano pravilo ponašanja i oblačenja.
Da je ovo pravilo istinito, onda bismo morali da primetimo razliku u osnovnom dizajnu ženskih satova. Međutim, kao i kod muških, krunica se najčešće nalazi na poziciji 3 sata (sa desne strane cifera). Da se takvi satovi nose na desnoj ruci, po tom pravilu, onda bi to bio zaista nepraktičan sat za dame. Zato mislim da je ovo pravilo jedna obična zabluda.
Dolazimo do sledećeg zaključka. Nosite sat onako kako vam odgovara, kako vam je praktičnije i udobnije, i nemojte se mnogo upuštati u prazne rasprave.
Predhodni časovi
Srdačan pozdrav,
Ivan R.
Ivan R.
Нема коментара:
Постави коментар